У малом Паризу, у Шапцу у једној старој згради налази се фризерски салон власника Милоша Вујановића. Наизглед као и други, али по својој историји јединствен у том граду. На самом улазу човек, ниског раста, проседе косе са осмехом на лицу, широм отвара врата свог салона.
Још као ученик док је похађао средњу Техничку школу за занате у Југославији почео је да се бави фризерским послом.
„Сећам се било је то давне, 1973. године, када сам изашао из школе са дипломом фризера у рукама. Био сам поносан на себе јер сам успео да завршим школу, иако се томе нисам надао.“
Подршку породице да оствари своје жеље није имао.
„Био сам најмлађи у породици, тачније осмо дете по реду. Сва моја браћа и сестре завршили су школе које су желели. Неки су сада трговци, неки просветни радници, само ја фризер. Судбина и немаштина породице учиниле су да постанем мајстор овог заната. Жртвовао сам се за њих, али не жалим што сам тако поступио, на неки начин сам и захвалан јер се мој посао добро развиjao.“
Салон у којем овај човек живи и ствара стар је колико и његова фризерска каријера, што сведочи о његовом раду и снази да истраје у томе.
„Била је то зима, 25. децембар 1973. године када сам постао власник овог салона. Пре тога сам радио у Београду, Бајиној Башти и скупио новaц да отворим свој салон, али било је то друго време тада.“
Баш као и сви припадници генерације која је рођена и свој живот почела да гради у Југославији, периоду социјализма са жалом се сећа тог времена.
„Веруј ми лакше је то било тада. Људи су имали новца, долази су из села у град да се ошишају, што говори о томе како су они живели, било је посла за свакога ко је хтео да ради. А ја млад и жељан посла радо сам испуњавао захтеве својих муштерија. Било међу њима и познатих Шапчана тога времена.“
Пуних четрдесет година, овај салон ради и кроз његова врата пролазе многе генерације, чак ни за време ратног периода девеседетих година није затворен.
„Да будем искрен, не постоји ствар која ће ме натерати да ставим катанац на ова врата. Ово није само мој посао него и део мог живота. Кад је било бомбардовање рушили су ми излог неколико пута, а ја сам сваки пут био све одлучнији да наставим да радим. Говорио сам себи неће ниједна сила света, ни бомба учинити да се одрекнем нечега што сам својим рукама, спретношћу стекао. Не говорим само о материјалном и оном што се може уновчити, већ и о угледу који имам. Овај посао ми је донео поред зараде и много пријатеља. Често у шали кажем, све моје муштерије су и моји пријатељи, углавном моја генерација. Али не само они него и њихова деца, па чак и унуци. Некако стасали смо заједно. Ретки су пролазници.“
Жеља за радом кључ успеха
Пролазили су дани и године, а жеља за радом која је још присутна, фризерa Милоша одржава да свакодневно дође и отвори врата свог салона.
„Једноставно после толико година ово ми је постала навика, стекао сам рутину да свакога дана устајем пре шест часова, попијем кафу са женом и упутим се ка свом радном месту, не размишљајући да ли ћу тог дана имати муштерије или не, већ само о томе да испуним своју обавезу. Ретко ми се дешавало да закасним. Нисам неодговоран,а кашњење видим као вид неодговорности. Ту сам пре свега због себе, онда и својих муштерија. Да нема овога у мом животу не би постојао ред. Рећи ћу Вам да сам стекао и услов за пензију, предао документа и ових дана би требало и званично да будем пензионер, али решио сам да наставим да радим. Шта ћу, где и куда ако не у свој салон, својим муштеријама, свом алату и занату.“
Младост, снага и истрајност учинили су да постане цењен фризер. О прошлим временима прича са узбуђењем.
„Право да ти кажем дете, ја не могу да направим неку велику паралелу између тог и овог времена. Када сам ја почињао било је то време где су модни стручњаци диктирали дугу косу. Ја сам био први у Шапцу квалификован фризер спреман да прихвати изазове. Младићи су хтели да гаје косу, али инпровизију. Радио сам ја тада све оне фризуре које су данас популарне, тарзанку, чироки, индијанку. Није то било као данас пуно фризерских салона, само мој и задруга. У задрузи је принцип рада био другачији, постојала су тројица фризера, један је прао косу, други шишао,трећи сушио, а ја сам све то сам радио. Млади су ме волели био сам њихов вршњак и то је мени давало снагу.“
На кратко се зауставља, па поново кроз смех наставља своју причу о модним трендовима.
„О само кад се сетим и мушкарци су радили мини-вал, био их је страх да раде у женским салонима, јер би их жене исмевале, па су долазили код мене.“
Године своје каријере проведене у четири зида скромно уређеног салона, памтиће по осмеху, анегдотама које су биле саставни део његове свакодневнице. Чак и у оним ситуацијама када муштерије нису имале новца, он је радо испуњавао њихове захтеве.
„Није све у новцу. Памтим, и оне ситуације када ми муштерија у пола шишања каже “Мишо ја немам довољно пара за то“, а ја се направим вешт и за почетак ошишам само једну страну, да бих видео њихову реакцију. И тако шале је увек било, смеха на претек, а новца све мање. “
Салон још живи у времену свог златног доба
Новчане кризе које су уследиле омеле су овог мајстора да даље развије свој посао. Остале су неке неиспуњене жеље. Тужног лица, обореног погледа наставља своју причу у просторији у којој као да је време стало. Старе столице, слике по зидовима, и два папагаја, украшавају овај простор и подсећају мајстора на период његовог почетка.
„Све што се овде налази старо је колико и мој радни стаж. Планирао сам ја да једно десет година радим сам, да после отворим и женски салон, али није ми се дало. Засновао сам породицу, и није могло да буде за све. Жао ми је што је мој салон трпео то, али добро и овако функционишем, мислим да сам по томе јединствен у граду.“
Лаганим покретом отвара фиоку пуну албума са сликама и захвалницама и дрхтавим гласом говори .
„Ово су моје успомене, мој живот.“
Доброћудан, скроман и смирен, са дозом нелагогодности прича о својим хуманим делима.
Иако је мој салон и мој живот, постаје тренуци у животу које сам посветио другима. Схватио сам значај окупљања људи, игре и песме. Издвајао сам новчна средства, био организатор хуманитарних организација и тежио да ујединим људе.“
Доказ његове пожртованости су бледа слова на дипломама. „Не волим да се хвалим, много кажу да ми је то мана, али заиста је тако. Нисам то чинио да би неко наградио, већ да бих испунио неки свој циљ и прикупио снагу за даљу борбу.“
Поносан на све што је постигао, његово лице и даље краси осмех као и када сам га угледала на вратима. О неким новим временима које долазе не жели да говори много.
„Не знам како ће се овај занат у будућности развијати, али сам сигуран да ће га бити, људима је потребан берберин и фризер. Ја ћу настојати да свој посао обављам све док ме здравље служи, а до тада ће се можда појавити неки нови млађи Миша.“
Последњи радови
Интервју недеље3. фебруар 2016.Цртање одраз душе и стваралачког духа
Наука и уметност2. фебруар 2016.Дубровник – место које пише романе
Наука и уметност28. децембар 2015.Крај Игри глади, почетак револуције побуњених
Наука и уметност9. децембар 2015.Миленијумска кула на Гардошу заштитни знак Београда