„Навикла сам да будем незадовољна собом и друштвом и то је рутина која ме води напред.“
Глумица. Талентована и креативна. Броји низ представа где је остварила запажене улоге. После успешне представе „А где је љубав“ на сцени Стаменковић у Београду, тренутно игра у представи „Концерт за птицу ругалицу“ у Мостару. Упорна и прецизна, пријатна и приступачна. Срна Ланго.
Завршили сте глуму на ФДУ, али сте пре тога уписали дипломатију на Факултету политичких наука. Зашто сте одустали од тога?
Зато што је то био један од концепата за које сам мислила да би били мудри, кренувши од споља. Ипак, доста рано сам схватила да сам од људи који не умеју да крећу споља. Напросто сам немоћна пред таквим концептима, па сам себе спасила вишка мудрости и вратила се ономе ко сам ја и одатле кренула поново, изнутра.
Будући да је Ваша мајка легенда југословенског новинарства, колико је она утицала на то да се бавите јавним послом?
Не верујем да је то била њена прва идеја о мени. Верујем да је, као и свака мајка, вероватно могла да се понада мирнијем, сигурнијем, једноставнијем животу за своје дете. Али, родитељи желе за нас оно што нас чини намиренима и блискима себи и сад знам да је задовољна мојим избором.
Наступили сте на Месаму са само 16 година. Зашто сте прекинули да се бавите певањем?
Заправо нисам. Када бисте ме питали шта бих волела да радим после овог разговора, рекла бих Вам да бих радо отишла у студио и снимила албум. Један од ретких тренутака када се осећам довољно чистом, својом и недодирљивом за дневни живот, тренутак који ме ревитализује и који ме чини јачом него што јесам, јесте стање у ком себи дозволим да певам. Последњих пар година ме позориште води у том смеру. Један од Кабареа који сам радила има чак 11 музичких нумера. Немојте мислити да нећу једног тренутка коначно почети да певам и ван позоришта (смех). Још увек пишем текстове за друге и на том наступу на Месаму је био мој текст.
У мају ове године је била премијера представе „А где је љубав“ где играте поред Ивана Зарића и Милана Чучиловића. Колико дуго сте се припремали за улогу Марго?
У просеку се месец и по дана припремам које год дело да пробам. Не састанчим, не дружим се. Кад радим – радим.
Пошто је Ирфан Менсур режирао представу, колико је тешко или лако сарађивати са својим супругом?
Немам појма да је он мој муж кад имамо пробу. Радим са њим и разговарам као са било којим другим колегом. Знам да сам тешка и приватно и професионално, али не правим скандале, врло сам дисциплинована и ћутљива кад пробам, тачна и немам „уметничке” наступе хистерије. Увек питам, а Ирфан није један од оних којима идете на нерве када их много питате. Имам професионално поверење у њега и боље се разумемо кад радимо него приватно (смех). Склона сам самоиспитивању и великој посвећености послу и ништа мање не очекујем од других.
Која Вам је најзахтевнија улога до сада?
У Мостару смо сад са текстом „Концерт за птицу ругалицу” направили врло озбиљну представу. Другачију, поетичну, а прецизну истовремено. Са много духа и самопреиспитивања кроз текст и режију и јасном поруком да несавршеност не чини човека мање вредним. И физички је напорна, као и поменута комедија пре ње. Правећи те две улоге сам, узгред, схватила да сам у глумачком смислу у најбољој форми до сада. А док смо радили комедију „А где је љубав“, чија је премијера била само два месеца пре ове мостарске, схватила сам још једном зашто је тај жанр најкрвавији посао на свету. Страшно сам се мучила док нисмо стигли до резултата и више пута одустајала од целе приче да не бих малтретирала људе око себе. Ипак, нашли смо „кључ” и сада се, као и публика и ми добро проводимо играјући.
Написали сте књигу „Гладна година“ 2007. године у којој је главни лик Београђанка Мања Година. Шта се променило у животу српске жене од 2007. године?
Све. А пре свега нада. Говорим у своје име, јер не заступам ниједну институцију због које бих морала да глумим оптимизам који немам. Имам потребу да пишем и ма колико то јефтино и егоистички звучало, писање је ултимативна терапија у мом животу. То је начин да пресложим коцкице којима нисам задовољна. Два, три пута сам имала потребу да ме нигде нема, тада почнем да пишем и онда имам и алиби да ме нема, да не дижем слушалицу. Често сам љута, а то не волим. Човек мора да чисти бесове из себе. Гајење беса је страшно опасна ствар. Наравно да не можемо да разрешимо све ствари, али морамо да их „каналишемо“, а један од тих начина је, у мом случају, писање. Мислим да сам духовитија, паметнија, шармантнија и прецизнија кад пишем. Уживо сам преопширна, премало духовита, прегрчевита, сувише пристојна,. Пристојност не чисти организам. Признаћу да ми више ни писање није довољно да бих очистила организам и мораћу да смислим нешто ново, а до тада ћу сигурно наставити да пишем.
Како данас гледате на своје искуство у ријалити шоу „Парови“?
Као на још једну ситуацију у низу у животу, где није довољно хтети и знати. Доказали су ми да можеш да останеш оно што јеси и у погрешном друштву. Као оно када се као родитељ понекад запитам шта ће моје дете ако је све погрешно око њега, па рецимо да је то био један такав експеримент. Недавно пре тога се десио земљотрес у Краљеву и то је био неки први мотив. Помислила сам да је то можда неки тренутак у животу када бих коначно могла да будем у ситуацији да нешто више учиним. Та премија је била толика да бих могла много монтажних кућа у неком селу да направим и да сам освојила тај новац то бих и урадила.
Одакле отворена подршка „Паради поноса“?
Сматрам да је то једно природно стање и ту нема никакве мудрости јер је то подршка из утробе. То није питање интелектуализма. Дубоко верујем да док другоме не чиниш зло, имаш право на све оно што јеси. Нисам морала бити геј да бих рано у животу схватила да чак и она различитост на теби која се другима свиђа, једног тренутка се може окренути против тебе. Захвална сам свим људима који ми дају шансу да покушам да подстакнем некога да буде само човек. Генерално смо толико далеко од онога што човек јесте на овој планети. Згранута сам какве смо звери постали. Идемо еволуцијом у облике мултиплог зла и ако се нешто драстично не промени у најширем плану, толико ћемо далеко догурати да ћемо молити бога да се деси крај света да не бисмо живели животе које смо сами себи направили. Ми смо толико уплашени, а није проблем страх, проблем је савладати га. У целој тој причи мислим да је подршка минимум који сам дужна себи, а не другима. Ништа својом подршком ЛГБТ-у нисам дала. Себи сам понудила још један центиметар равне кичме. Видим да вежбе неће саме од себе да поправе кичму, ипак морамо и мало карактера да додамо, а то се често заборавља.
Шта сматрате својим највећим досадашњим успехом?
Ништа. (смех) Ни професионално, ни приватно. Ја сам особа без успеха. Имам тренутке у којима мислим да је неки напор имао смисла и да се покаже да нешто можда личи на оно чему сам се надала. Не усуђујем се да се осврћем уназад. Шта ћу ако будем задовољна собом? Навикла сам да будем незадовољна собом и друштвом и то је рутина која ме води напред. Наравно да умем да будем свесна укуса кафе, да будем срећна што сам провела квалитетно вече са пријатељима или децом; радују ме базичне ствари. Знам да је успех да су ми деца жива и здрава и то је нека врста успеха због које мирно спавам. Успех је чињеница да се натерам да устанем и будем функционална овог тренутка у свом животу јер сам на леру већ неко време, са све добрим премијерама и здравом децом. Заправо се надам да иза угла чека нешто више.
Последњи радови
Интервју недеље25. октобар 2013.У ГЛУМИ САМ ВИДЕЛА ЖИВОТ У МАЛОМ
Интервју недеље16. октобар 2013.НЕЗАВИСНОСТ МЕДИЈА ЈЕ ОСНОВА СВЕГА
Интервју недеље18. март 2013.ГЛУМА НА СРЕМСКИ НАЧИН
Интервју недеље4. јануар 2013.Филм пружа једну врсту истинитости која се на камери види