Интервју недеље

НА ЖИВОТ МОРА МАЛО НЕОЗБИЉНО ДА СЕ ГЛЕДА

23. мај 2016.
Журналист

Аутор: Марина ПАВЛОВИЋ

Почетак студија и нови живот у великом граду за многе представљају изазов. За Марију тек. Са свега два посто вида она настоји да се њена свакодневица не разликује много од туђе.

Сачекала нас је у холу студентског дома ,,4. април“, косе покупљене у реп, нашминканих очију, тек толико да истакне њихову необично смеђу боју, очију за које никада не бисте рекли да Вас не виде. Стајала је мирно и лежерно, без икаквих помагала, осим лупе која се вероватно налази у њеном ранцу. Била је насмејана и како каже, умирала од глади. Упутили смо се до студентске мензе. Све време је корачала испред нас, као да познаје сваки степеник дома, иако је тек неколико пута била ту. Стали смо у ред, причали о храни и градском превозу. Опет је била испред нас. Пружила је руку и узела супу са пулта. Готово се свакоме супа проспе по послужавнику. Њој не. Узимамо салату и долазимо до госпође која издаје прибор. Госпођа, већ онако рутински, виче на њу да јој брже спреми жетон. Она, као и сваки студент, нешто јој одбруси и седамо за први слободан сто. Ту причамо о њеној матурској екскурзији, Монте Карлу и рулету.

Пењемо се до собе 417 где живи њена најбоља пријатељица. Кафа нас већ чека. Морам да попијем кафу само, без ње ми мозак не ради у ово доба. Пали цигарету. Нокти су јој савршено сређени. Ових дана покушавам да средим живот, факс, предавања. Цимам се. Радим вежбе. Како иде пролеће, сви живнемо. То ми је омиљено годишње доба, можда зато што сам рођена тад.

Марија долази из једног града југоисточне Србије. Тамо познаје сваку улицу, сваки ћошак. У Београду је то мало другачије. Просто би се свако запитао како је уопште стигла овде сама и без икаквих помагала. Не видим када је на семафору црвено или зелено, кад људи пођу и ја кренем. Некад имам проблема јер не прелазе сви на зелено. Што се превоза тиче, прво сам имала срећу да живим близу факултета. Некад уђем у погрешан трамвај па кренем пешице. Једна станица мање-више, нема везе. Такође питам људе. Некад ми је непријатно јер људи мисле: ,,Шта ме ова пита сад?“ Многи познаници ми кажу: ,,Ти живиш у неком свом свету па нећеш ни на улици да нам се јавиш“ , а у суштини, свима бих се на улици јавила и са свима бих попричала.

Њена пријатељица из детињства каже да чак ни професори у основној и средњој школи нису били свесни колико она не види, па није било никаквог попуштања и компромиса. Из гимназије је изашла као једна од најбољих ученица. На факултету је сада слична ситуација. Завршила је прву годину, успевши да положи испите које студенти годинама преносе. У једној руци лењир, у другој лупа, па све тако, линија по линија. Никад милиметар није промашила, каже њена пријатељица и додаје: На факултету је само из једног предмета тражила помоћ за особе са посебним потребама јер је било цртање у питању. Професор јој је држао наставу одвојено, да би јој на испиту рекао да баш из тог разлога не може да јој да већу оцену од осмице. Полудела је тад.

Од тог дана, све ради сама. Испија последње гутљаје кафе и готово да сама почиње. Ја сам увек била позитивна. Уписала сам шта сам хтела. Гимназија је била моја жеља и то је то. Онда сам отишла на контролу у болницу и жена ми каже: ,, Да ли си ти реална? Требало је да упишеш Терапеутску у Ћуприји. Шта ћеш ти да радиш са гимназијом?“ Ја никад нисам размишљала у том смеру… Дођем на факултет, иста ситуација: ,, Колегинице, требало је да упишете Правни или Економски, овако никада нећете моћи да се запослите.“ Брате, ја да сам хтела то да упишем, ја бих уписала, разумеш? Крупне смеђе очи настављају, истим жаром. На испиту иста ствар: ,,Колегинице, све је то супер, али зашто сте уписали овај факултет?“ Нисам ја тебе питала зашто си ти овде дошао да радиш па немој ти мене да питаш зашто сам ја уписала овај факултет. Ако ја хоћу да га завршим, ја ћу да га завршим.

На тренутак застаје и увлачи дим цигарете. Знаш, једино што нико не може да ти одузме то је знање. Колико год било ситно написано, ништа, седи и ради. Све време седи смирено и зачуђујуће нормално и прецизно барата предметима у соби. Могла сам ја и кола да научим да возим, него бојим се, згазићу неку животињу. Нагиње се и хвата право за пикслу, узима је у руке и гаси цигарету. Не очекујем ја много од људи, највише очекујем од себе. Ту ти је најбитнија психа, јер ако човек мисли да може, он стварно може. Ако се двоуми и жали себе, онда ништа у животу није урадио. Битно је да имаш неки циљ и онда се решење увек нађе. Било је ситуација када ми рођаци дођу и кажу да нису веровали у мене и да сам сад урадила нешто у свом животу. Онда се ја запитам: ,,Па што неко не би веровао у мене?“

Не изгледа као да људима често ово прича. Тачније, не изгледа као неко ко уопште воли да прича о себи. Наставља нормалним и смиреним тоном, као да говори о некој трећој особи. Од детињства сам имала слаб имунитет. У петом разреду сам добила богиње и после тога бронхитис. Дошла сам у школу, сећам се, фебруара месеца. Нисам видела ништа са табле. Дошла ми другарица, купила наочаре. Ја јој кажем: ,,Јао што су лепе, морам ја да одем да нађем неке.“ Дођем код докторке и она ми да упут да хитно одем у Београд. Два месеца нису могли да открију од чега је то, док нису установили да је од богиња. То су били дани када је сазнала за болест. На тренутак је заћутала и нешто тањим гласом проговорила: Ти први дани су били најгори дани у мом животу. Била сам пети разред тад. Дошао ми је доктор и рекао: ,,Ја морам да те шприцам у око.“ Осам медицинских сестара је било, држали су ме за руке, за ноге, за главу. Први пут је било неподношљиво, други пут мало боље, е већ трећи пут сам схватила да ће сваког уторка то да ми раде. Потом се враћа у старо расположење и са осмехом на лицу додаје: Онда је доктор погодио неки нерв па ми је све около било љубичасто.

Па сам тако могла да се шалим и измишљам да ме неко погодио на утакмици или да сам се потукла. Осмехујући се и даље, рече: Мора мало живот неозбиљно да се гледа. Ако га гледаш преозбиљно, нећеш далеко догурати. Делује тако да онај ко је не познаје, ништа чудно не би приметио, док они који је упознају, отворено јој се диве и питају се где стане толико храбрости. Постоје људи слични мени, који имају страх… Не треба да имаш страх… Када сам завршила у болници отац је био са мном од јутра до мрака. Ти периоди када ти кажу: ,,Бићеш ту недељу дана“, па останеш и за рођендан и за Ускрс… Пољуљају те околности и онда кажеш, не могу више, зашто баш мени, зашто баш овако… Међутим, битно је да се средиш у глави и кажеш ,,Идем даље!“ Стално ме људи питају како видим. Не могу да кажем да видим мутно ни кроз сенке и слично.

Сад сам дошла у ситуацију да људима одговарам на следећи начин. Ја их питам како они виде. Они ми кажу да нормално виде и онда им ја кажем: ,,Па добро, онда и ја нормално видим.“ Мада, некад ми је лакше што неке ствари не видим. На помен државе запалила је другу цигарету. Имала сам периоде када сам примала социјалну помоћ. То зависи од тога да ли желе да ти одобре или не желе, да ли је Вучић рекао да треба да имаш стопостотно оштећење неког дела тела и слично.

Ни ти људи сами не могу то да одреде. То су различите врсте оштећења која не могу тек тако лако да се сврстају у оштећења прве, друге и треће категорије. Фирме код нас треба да запосле одређен број лица са посебним потребама и самим тим се ослобађају пореза. Међутим, постоји алтернатива да они плате тај део пореза и не запосле те људе. Сви тако прибегавају овом другом. Фирме треба да имају одређен број просторија за особе са инвалидитетом. Наша држава није толико напредовала да има услова за све. Па тако ја долазим до стадијума да се питам зашто студирам и зашто се мучим. Онда долази до оног прекида, враћам се и опет све у круг.

И заиста, поново враћа осмех на лице, устаје и седа на другу столицу. Наставља у свом маниру. На факултету ми кажу: ,,Јао знаш како нас је професорка гледала док смо одговарали!“ Ја са тим немам проблема. Устанем, причам, може она да прави какве год гримасе, мени је свеједно. Разговор је некако морао да оде у том правцу. Наравно, љубав је у питању. Имала сам две дуге везе. Једна је трајала две године и три месеца, између прве и треће године средње школе. Дете сам била. Виђали смо се викендом. Крила сам се од мојих. Смеје се и довршава причу веселим тоном. Друга веза је трајала од краја средње школе до јануарског испитног рока. Било нам је лепо, ишли смо по разним музичким фестивалима. Најлепше нам је било на Love fest-у и у Хану на једном фестивалу. Знаш, људи те гледају као особу са инвалидитетом ако им сам дозволиш то. Даље говори о волонтирању и пројектима на којима је радила у Читалачком клубу. Разговор полако приводимо крају, а она додаје: Е да, кошарку супер играм. Не видим кош, али гађам!