Студентски радови

„На маргинама друштва“

31. мај 2017.
Тијана Рајчић

Репортажа о Алији Салихбеговићу

НА МАРГИНАМА ДРУШТВА

Борба храброг човека против дискриминације и тешких животних околности

 

На невеликој трошној кући на Војном путу, у Земуну, стакла на прозорима с леве стране су напукла, излепљена траком да би се задржала топлота. На десној страни стакла ни нема. На немалтерисаном зиду с ког знатно отпада креч стоји усамљено прозорско окно изнутра покривено прашњавом завесом зелене боје. У тој кући живи Алија Салихбеговић, храбар и вредан човек, који је у животу прошао трновит пут због ромске националности. Дрвена, замандаљена врата старе куће се отварају, пружајући ми увид у хаотични ентеријер. Нисам сигурна да ли сам управо закорачила у дневну собу, купатило или кухињу, пошто је на десетине ствари махом набацано по просторији. На средини је трошни тросед. Душек је улегао, те имам осећај као да седим на самим даскама. Наспрам мене на столици-троношцу седи Алија Салихбеговић. Уљудно ме нуди кафом и соком, смешећи се. Није изгубио манире и ентузијазам ни после тешких и немилих животних догађаја.  Поред њега с леве стране је веш – машина а с десне шпорет на плин на ком се крчка кувани купус. Позива ме да останем на ручку. Невероватно је да они који најмање имају су најспремнији да и то мало поделе. Срче гутљај кафе и започиње причу.

trošna kuća

 

Рођен је осамнаестог маја 1975. Године у Шапцу, где је завршио основну школу „Вук Караџић“. Живот га већ тада није „миловао“ и детињство је провео у бројној породици. Одрастати са седморо браће и сестара било је лепо, али нимало лако. Њихови, сада већ покојни, родитељи, грцали су у дуговима, борећи се да својој деци приуште барем оно есенцијално.  Није им увек полазило за руком. С времена на време су гладовали, јер хране није било. Односно, како каже, хране је било у изобиљу, на рафовима у продавницама, али није било новца којим би то све купили. Купали су се двапут недељно, не зато што им се тако прохтело, већ комуналије месецима нису плаћали, топле воде није било нити су имали новца за струју. Истиче да му јако тешко пада што Ромима каче свакојаке етикете које произилазе из предрасуда, а уствари немају везе са истином. Јако га вређа када чује да су Роми „прљав народ“. Као да он није желео да има основне егзистенцијалне услове за живот, али када родитељи окупе своје осморо деце и кажу им да им сутра не могу дати новац за ужину, онда шта та деца могу? Како објаснити људима с предрасудама да су понекад тешке животне околности окидач за многе ствари и да је човек као мрав, мали и немоћан у овом вртлогу  живота?

Сећа се једне зимске вечери 1984. године кристално јасно. Гледали су телевизију, када је одједном нестало струје. Отац је проверио осигураче али испоставило се да су им због огромног дуга искључили струју, те су месецима живели без струје, у  нељудским условима живота. Једино су имали кров над главом и то је буквално све што су имали. Тешко је уздахнуо и са чемером у гласу присетио се још једног немилог догађаја у низу. Отац му је радио у градској чистоћи за минималац, и због тога су га вршњаци у школи задиркивали и исмевали, али он је одувек био поносан на своје родитеље, јер су били вредни и марљиви, и тај новац који су крвавим мукама зарађивали и доносили  кући и хлеб тим новцем купљен био му је милији од свог богатства света. Из десног џепа на прслуку вади марамицу и брише сузне очи, сетно уздишући. Прошао је прстима кроз кратку црну косу и његове црне продорне очи засијаше. Најгори осећај ког се и данас сећа догодио се у седмом разреду основне школе.  Један дечак му је рекао да Роми уопште и нису људи. А шта су онда ако не људи од крви и меса, људи с емоцијама као и сви други? С меланхолијом у погледу фиксирао је слику на зиду с десне стране. На фотографији је био портрет човека за ког сам претпоставила да му је отац што је и потврдио. Он га је утешио, рекавши му да је хиљаду пута бољи човек од дечака који га је увредио, јер није узвратио увредом, и јер га је научио да  поштује сваког човека и да свакога једнако третира које год националности био.

Запалио је цигарету и истакао да је одувек имао осећај да ће баш као и његов отац, радити у градској чистоћи, ма колико год се трудио у животу,, јер су више пословне позиције затворене за Роме, што говори о њиховом маргинализованом положају у друштву.  Испоставило се да га инстинкт није преварио те данас ради у градској чистоћи за минималац, којим не може извести на пут своје шесторо деце. У његовом гласу и погледу осете се духови прошлости који га и данас прогањају.  Упркос свему, у разговору с њим стичем утисак да је невероватно храбар човек који стоји с обе ноге чврсто на земљи, одупирући се животним недаћама да га поколебају.  Истиче да више не живи само за себе већ и за своју жену и њихову децу. Пружа ми фото-албум  са избледелим корицама и говори како су из Шапца буквално побегли. Као Ром, није имао најповлашћеније место у школи и околини. Када су га једном приликом, увече после школе, три старија момка сачекали у мрачној уличици и претукли до те мере да је изгубио свест, његови родитељи су схватили да је крајње време да из Шапца заувек оду и самим тим заувек напусте све успомене које су их за родно место и огњиште везивале. Кажу да је дом тамо где се човек осећа прихваћено, али они никада нису били прихваћени само зато што су Роми па макар били и најчаснији људи које је свет икада видео. Погледом је прелетео преко светле просторије у коју је кроз прозорско окно допирао сунчев зрак, као да пребира по сећањима.

Из Шапца су се по завршетку основне школе преселили у Земун, где је он уписао средњу економску школу „Нада Димић“. Иако је све четири године био одличан ученик, другови изн разреда му нису давали мира. Био је изложен свакаквим облицима дискриминације и насиља – од вређања на расној основи, преко претњи до њихове реализације и физичког малтретирања. Очи су му засузиле те их је обрисао марамицома. Данас се свим силама бори да своју децу заштити од вршњачког насиља.  Два сина иду у средњу школу, а један заједно са три ћерке иде у основну школу „Гаврило Принцип“. Не схвата како људи могу бити толико несвесни. Зар није боље отворити Ромима врата на пословном подручју како би могли да докажу своје квалитете? Примећујем да је веома елоквентан. Смешка се и наводи стару изреку „Ограничен си једино зидовима које сам поставиш“. То што је одувек био у подређеној позицији у друштву не значи да није члан библиотеке. Прочитао је небројено много књига а највећи утицај на њега оставио је роман Достовјевског „Злочин и казна“, јер баш као што је Раскољников убио не због новца, већ за идеју, тако и он  сам живи за идеју целог свог живота. Идеју да би једнога дана ствари могле бити другачије, да ће се тамни облаци расклонити и да ће небо поново бити ведро за њега и његову породицу. Листајући фото-албум наилазим на његову слику са женом и децом који су, како каже, његово највеће благо. Отпија гутљај кафе.

 

large imgres

 

Као тинејџер, упоредо са школом, стално је покушавао да се запосли с пола радног времена,али му није полазило за руком. Са седамнаест година радио је у једном кафићу у Земуну, али је после само месец дана без образложења добио отказ. Накнадно је сазнао да се стална муштерија жалила што им је конобар Ром. Просторијом се шири мирис куваног купуса и из сузних црних очију увиђам да тај мирис има неко дубље значење. Некада нису имали ни хлеба да једу, а данас макар имају купус, без меса. Шесторо деце треба прехранити, а прихода малтене нема. Оно мало пријатеља које је стекао доселивши се у Земун је изгубио почевши да ради у градској чистоћи. Иако у том послу нема ничег нечасног, они се сраме да му се јаве на улици и претварају се као да га ни не познају. Сви гледају само друштвени положај, а Ромима су многа врата затворена и то је циклизам, јер како је Андрић рекао, живот се креће у концентричним круговима.

 Његова жена ради као кућна помоћница, такође чисти и улазе зграда. Примају социјалну помоћ од државе, али то није довољно да покрију огромне дугове. Стресао се и одмахнуо главом. Кућа је оронула, прозоре малтене немају, сваког дана ће доћи да им искључе струју. Притом њих осморо живе у две собе. И поред тога се труде да живе, колико је год то могуће, нормално. Пријавиће се за „Радну акцију“,истиче са надом у гласу. То би била њихова врата ка будућности. Треба променити прозоре и врата, требају им и нови кревети. Ма све!  Колико год тежак живот био, своју децу увек учи да не посустају и да на злонамерне коментаре одговоре добротом, јер се једино част и образ не могу купити и  једном изгубљени не могу се више вратити.