Музика не познаје границе

Ауторка: Мина Миловановић

Уз кишу и кафу, само недостаје лагани џез, а управо за то је задужан Васил Хаџиманов, џез пијаниста, композитор, аранжер и педагог. Са својим бендом и кроз своју музику се труди да спаја различите културе и њихове једниствене музичке правце, задржавајући свачију аутентичност. Свој дан не може да замисли без кафе и цигарете, а за његов успех су заслужни посвећеност и рад.

„Олег и ја се сад знамо већ неки дужи низ година, Олег је Рус који живи овде у Београду и ми смо направили неку сарадњу. Он је музичар који такође кокетира, са тим етно, татарско, руским утицајем, а ја наравно са овим балканским нашим. И тај споји као и обично у музици, кад се разумеју музичари и кад се осећају и када су отворени и радознали, онда нема граница. Није више битно ни одакле долазиш, ни које си боје, ни вере, и ништа није важно, јер се музика некако деси или се не деси. Са Олегом се одмах десила и имао сам то задовољство да чак идем са њим и у Русију, пре свега овога што се десило и пре пандемије и пре овог рата
и имао сам 3 дивна концерта у Русији са њим и са пар руских музичара тамо“, започиње причу Васил.

Радио је музику за бројне филмове и серије, неки од њих су ,,Дуг мору”, ,,Лето када сам научила да летим”, ,,Отворена врата”, ,,Kад порастем бићу кенгур”. Врло млад се опробао у глуми, одувек је знао да је музика његов једини избор, али су се касније ти путеви укрстили.

„Та нека љубав према филму и према глуми као таквој једноставно ме прати цео живот. Нисам никад, чак и то кад сам клинички се бавио глумом, нисам се нешто озбиљно размишљао да се бавим тиме, увек је музика била прва али имам очигледно барем трунчицу неког талента, и та љубав и то неко искуство гледања филмова и онако пасионирано праћење шта се дешава, и ко како ствара и ради. Укључујући наравно и филмску музику, као један од саставних делова, делова и филма и серије, ме прати одавно и кад су уследели ти позиви који су се десили још одавно, јер ја сам први филм радио са Рашом Андрићем ,, Kад порастем бићу кенгур”, видео сам да ми то иде, да осећам нешто, нека друга правила у односу на то кад се попнеш на сцену или кад
компонујеш за себе једноставно, други су односи. Овде су неки други приоритети. Тај осјећај када треба да почне музика, када треба се заврши музика, колико те музике треба да буде, све су то неке неки детаљи који су ужасно важни за композицију, за филм и некако ми то иде, све је то мој неки инстинкт ми говори где би најбоље било да сад у тој некој одређеној сцени крене нека тема, на који начин аранжмански треба то развити или не”, објашњава овај врсни музичар.

Аутор који има нешто своје да каже, без обзира на све. Води се својим унутрашњим начелима и то је за њега једино исправно. Свако ко улази у музику са неким прорачунима и плановима не може да пробуди искрене емоције код слушалаца. Уз велику упорност и доследност у ономе што ради успео је да сачува своје ја.

„О свему се некако размишљаш кад ствараш али оно што је најбитније је да то иде ипак инстинктивно и спонтано из тебе. Kад иде инстинктивно и спонтано и и без превише калкулација шта је сада у тренду, да ли ће да се допадне овој врсти публике или оној врсти публике. Тиме се углавном баве ствараоци популарне музике, нажалост и превише, јер раније популарна музика је била итекако популарна а опет је имала још нешто да каже и носила је све те поруке које носи ова нека музика којом се ја бавим али је идаље била забавна и популарна. Данас је то мало отишло у погрешном правцу, где заправо се више размишља о финалном резултату, него о процесу и о ауторском делу, где тај аутор има нешто да каже, нешто своје, нешто уникатно, нешто аутентично и то ће рећи без обзира на то да ли алгоритми и статистике говоре да то не би требао да ради. Тако да мало смо сви ушли, не мало, него мало више, у те неке шаблоне и и коцкице где нам неко говори шта и како треба, и ту се губи та креативност и и оригиналност и заиста имамо једноличну причу са свих страна кад је популарна музика у питању. Свакако је то најбитнији моменат да ти кажеш ко сам ја, шта ја имам да испричам и онда покушаш то да испричаш“, каже Васил и додаје да за њега не постоје границе.

„Немам ја границе у том контексту зато што музику гледам као једно, не посматрам и не слушам је по фиокама и фолдерима, чак на мом ај поду је често упаљен тај шафл мод, а имам прегршт музике, на том уређају, од Баха и Рахмањинова, до Kирила народног певача из Македоније, све је ту. Наравно музика које мене интересује, која ме инспирише. Једноставно музику слушам као музику. И заиста из свих тих музика можеш пронаћи нешто што може да те инспирише да инкорпорираш у својој музици на један други или трећи начин. А музички и културолошки је невероватна ова ризница инспирације ако посматрамо цео тај балкански регион је непресушан извор инспирације заиста, ако размишљаш овако као што ја размишљам, да музика је музика онда гледаш како то да спојиш са том неком музиком коју исто тако волиш а то је џез“, додаје Васил.

Далеко од куће, пронашао је своје унутрашње ја, у осећању носталгије провео је пет година. Са једним великим искуством које му је пружила Америка, схватио је да тамо не жели да проведе живот. Захвалан је за тај период детињства зато што се у музичком смислу изградио и имао бројне сарадње, али је одлучио да је за њега срећа повратак у своју земљу.

„Свашта сам доживео зато што је то био период кад је ова наша земља и цео тај регион био у најгорим проблемима. Ја сам отишао од 1992. и остао тамо до 1997. и управо зато што волим све ово што представља нашу земљу, и ону бившу и ову садашњу, ми је било јако тешко да то искључим из себе и да слепо идем и градим каријеру у Америци као да је све океј. То је једна ствар, а друга ствар је да ми се заправо није допао живот у Америци у контексту неке људскости, сигурности и тих неких сегмената који су и те како битни, колико год је музика мени важна и музички сам тамо заиста процветао и научио свашта и имао фантастичне сарадње и контакте. То ипак није довољно да човек буде срећан јер професија и пасија према нечему је јако важна и битна, али ако нема овог другог онда је џаба. Kомпоновање, свирање и и професура су
заправо три сегмента мог рада где сам ја најсрећнији. Тако да сам после 5 година ипак решио да се
вратим, али за тих 5 године сам заиста прошао и дивне и грозне тренутке и оно све што се зове живот“, сећа се овај џезер.

Пореклом из музичке породице, имао је у то време прилику да испуни своју жељу за музиком, у једног професора је имао поверења, оног који је желело да их упути у музички свет, али велику улогу у његовој каријери имало је образовање на колеџу Беркли. Тамо је свирао са музичарима из целог света и упознао многе културе када је провео годину дана у Њујорку.

,,Ја сам сва срећа имао од родитеља, од своје тетке неке плоче па сам слушао али нико осим једног мог професора Војина Драшкоција није желео да подели никакву информацију од ових старијих колега да ти каже нешто како се то свира, шта се ту дешава, тако да ти онако потпуно тапкаш у мраку, ваљда је овако нешто, скидаш ал не знаш одакле да почнеш и онда дођеш на Беркли, која је једна од најбољих школа на свету за модерну музику и у првих месец дана ти дају толико невероватних информација да ти процветаш и ја сам заиста невероватно напредовао кад сам дошао тамо, плус та константна интеракција са другим музичарима из целог света где ти учиш о њиховој музици, њиховој култури да упознајеш разне расе, разне нације и и све то упијаш јер си млади и и жељан и то је нешто што је непроцењиво заиста. Исто то ми се дешавало и
у Њујорку, јер сам годину дана био тамо“, додаје Васил.

Са стрпљењем и великом вољом ради са студентима и младим људима који желе да се баве овом врстом музике, несебично жели да подели своје знање које је прикупљао годинама и тиме подстакне свакога да се без обзира на бројне препреке усуди да ради оно што воли и што га испуњава. Иако је тек сада запослен после 49 година, за њега плата није циљ већ жели да негује индивидуалност код сваког студента и види ефекат у свом раду.
Највише воли да прати садржај који има неки дубљи смисао, и каже за себе да је филмофил. Одмор мора бити активан и зато слободно време проводи на плацу, далеко од градске гужве. Kао и сада док прича, пали цигарету и ужива у кафи.

,,Kажем да сам филмофил тако да се гледају филмове и серије редовно. Наравно одабрани и они који ипак имају неки садржај, мало дубљи од чисте забаве мада понекад је и то океј гледати нешто из чисте забаве зашто све мора имати дубок унутрашњи садржај. Имам активности на плацу у викендици, то ми је нешто што ме лечи, тај боравак у природи који није само седиш и уживаш него заправо си активан и нешто радиш. Јер то је нешто што дефинитивно лечи, нешто што је потпуно супротно од овог чиме се бавим где је много тога везано за интелект и и наравно за емоције али је углавном глава препуна неких информација и и калкулација а овде имаш просте задатке који нису тако прости, скупљаш грање и да их запалиш и изломиш, за то ти је потребан мозак али ради на неким потпуно другим таласима и одмори се од свих ових хаоса овде градских, тако да
ми је то постала главна занимација, преокупација и одмор од свега осталог. Оно без чега не може да ми прође дан су кафа и цигаре, дефинитивно”, закључује разговор један од наших најбољих џезера.