Студентски радови

„Мој пут кроз језгро пакла“

31. мај 2017.
Тијана Рајчић

Интервју – профил са Љубишом Стојаковићем 

„МОЈ ПУТ КРОЗ ЈЕЗГРО ПАКЛА“ 

БОРИТИ СЕ ЗНАЧИ ЖИВЕТИ 

 

Љубиша Стојаковић, излечени зависник од наркотика, говори о борби за опстанак, рехабилитацији у Специјалној болници за болести зависности, плановима за отварање центра за саветовање особама зависним од опојних супстанци и књизи која ће бити врста самопомоћи онима којима је помоћ у неком тренутку у животу преко потребна.

 

 

Да бих говорио о тим мрачним тренуцима прво морам причати о оним који су то дога и довели“, започиње причу Љубиша Стојаковић,  замишљено посматрајући велики ожиљак на зглобу своје леве руке. „ Моје путешествије почиње осамнаестог септембра, пре двадесет и пет година. Рођен сам овде, у Београду. Раније сам мислио да је бити рођен овде благослов али сам после увидео колико сам погрешио. Имам и млађег брата. Нисмо у контакту већ петнаест година.“ Нагло престаје да говори и из десног џепа јакне вади избледелу слику на којој се грли са братом. Намрштено гледа у слику док му се на челу оцртавају боре. 

 Дубоко уздахну и настави: „Видиш, као клинца, интересовале су ме исте ствари као и моје вршњаке. Прво фудбал, скупљао сам сличице и размењивао са другарима. Затим девојке, прва средњошколска љубав, па сломљено срце и сузе. Тада сам мислио да је раскид везе нешто најгоре што  ми се може догодити у животу, а онда сам са шеснаест година ушао у потпуно нови свет, који дотад нисам познавао. У тај свет ме је нагнала околина. Највише друштво. Али ни ситуација у породици тада није била баш најбоља. Родитељи су се после двадесет и седам година брака свакоднедно свађали, летеле су чаше, тањири, вазе, све што би им дошло под  руку, а брат и ја смо били принуђени да будемо сведоци тога из дана у дан. Често сам размишљао да побегнем али нисам имао где и искрено, плашио сам се живота на улици, иако сам неретко и на то помишљао.“

 

svadja 02.jpg.655x300 q85 crop upscale

 

Враћа слику у џеп јакне и са приметном сетом пали цигарету. „Једном сам се враћао кући из школе, већ на вратима сам чуо добро познату вику, а када сам ушао у кућу имао сам шта да видим – мама је лежала на поду, усна јој је обилно крварила. Није ми требало дуго да повежем два и два и укапирам да ју је тата ударио. Помогао сам јој да устане с пода, и нас двоје смо отишли код бабе на село. Оца сам почео да мрзим. После тога је био упоран, стално нам је долазио на врата, по правилу увек пијан, али нисмо отварали. Мама је поднела захтев за развод, и пошто је на једвите јаде отац потписао, одлучио сам да га више никада у животу не видим. А изгледа да је и он то исто одлучио, јер је после развода заборавио да је икад имао два сина. Е, тада сам ушао у тај нови, до тада непознати свет.“ Тајац. Погледом прелеће преко трошне кафанице, као да тражи мотивацију да настави. Поглед му се заустави на  прашњавом радију на трошној дрвеној комоди, те не скрећући поглед, настави- „Постао сам анксиозан, имао сам проблема са спавањем и концентацијом. Притом сам се ухватио лошег друштва и то је морало водити у пропаст, само то тада нисам знао. Сећам се тачно – двадесет и осми фебруар 2007. године је дан када сам први пут пробао дрогу. Прво сам пробао траву. „Ортаци“ из краја су пушили редовно, а ја сам био поводљив, само сам хтео да ме прихвате, и да будем део друштва. Убедили су ме да трава и није дрога и да то већина људи користи када желе да се опусте. Наравно нисмо се на томе зауставили. Верујући  да  не радим ништа погрешно, корачао сам све дубље у понор из ког касније није било излаза. Све док у себи нисам пронашао онај задњи  атом снаге да се борим или да умрем, тада није било треће опције. Отац је у међувремену умро, вест сам чуо од стрица, који нам је послао телеграм, јер је отац  неко време живео у Шведској код рођеног брата, и тамо је и умро. Узрок? Алкохолизам. Тада сам имао 18 година. Бол му се оцртава на лицу. Брише очи, објашњавајући како му смета дувански дим, иако и сам пуши. Прекршта руке на грудима, као да се од нечега брани и са несигурношћу у гласу наставља исповест. „Већ сам био на тешким дрогама. И знаш шта – није ми тешко пало, нисам чак ни сузу пустио, јер више од свега требало је да оплакујем своју судбину и свој живот, али тада нисам био способан ни за то. Под утицајем дрога, био сам у свом неком свету, у свом трипу, често под гасом и није ме дотицало ништа из спољашњег света. Ја сам себи направио свој свет за који сам тада сматрао да је савршен и пун дуга али сам накнадно увидео да је то био пут у само језгро пакла. Када сам схватио, покушао сам   да се убијем. Зато имам ове беле линије на зглобу леве руке. Срећом, Бог је имао друге планове за мене.“ Несвесно стеже златни крст око врата и на трен изгледа као да се искључио из разговора. 

 

chess 5486 edit

 

Неколико секунди касније,  нешто ведријим гласом говори: „Апсолутно верујем у судбину. Сада сам баш тамо где би требало да будем, на правом месту, једино можда каскам с временом. На неке ствари не можемо да утичемо. Судбина сама плете своју мрежу и ми смо пијуни на шаховској табли, али нам је ипак дозвољено да сами одиграмо који потез. Из свог личног пакла сам тешко изашао после мукотрпне борбе. Било је споро и било је тешко али успео сам.  Један моменат је био одлучујући за мене. Сећам се, мајка је седела у дневној соби и плакала,  ја сам имао двадест година, сео сам поред ње и питао је што плаче, као да већ нисам знао. Оно што је рекла ме је тотално поразило. „Пола мога живота је нестало, а пола се урушава и не постоји ништа што бих ја могла да урадим да то спречим, јер твој брат и ти сте мој цео живот“. Само сам сео с њом и заједно смо плакали цело поподне а онда сам се погледао у огледало и рекао „ Ово није само до тебе, ово је и до ње. Она ти је дала живот а ти јој га сада врати. Дугујеш јој толико. Од тога дана ниједном више нисам узео дрогу, било је дана када сам био близу да поклекнем али она ми је пружила подршку. Пријавио сам се у центар за рехабилитацију у Специјалној болници за болести зависности и тамо сам провео две године. Мајка и бака су ме стално посећивале, доносиле омиљену храну, коју нисам могао да окусим, јер сам стално повраћао и кризирао, тресао сам се, соба око мене се непрестано вртела као на рингишпилу. Знојио сам се ненормално, уста су ми била сува, подочњаци до пода. Али како је време одмицало бивало је све боље и боље. По истеку те две године излазећи из болнице на светлост сунца ја самог себе нисам препознао. Од тада сам званично излечен То ме је инспирисало да другима који су у сличној или истој ситуацији дајем подршку и савете. Имам читав бизнис план само је питање времена када ће све бити реализовано. Отворићу центар за саветовање и борбу против наркоманије и других болести зависности. Тамо ће свако ко је био у истој или сличној ситуацији као ја моћи да добије савет и подршку потребну да се избори са личним демонима баш као што сам ја успео. Организоваћу и групе за подршку. Сви ће седети у кругу и поверавати се другима, причати своју причу.  А ја ћу такође бити у том кругу да им испричам свој живот, баш као и теби и да их инспиришем и подстакнем да се боре, јер опоравак је могућ. Једно време сам за себе мислио да сам изгубљен случај. Стога, ако сам ја успео, онда свако може.“ Дрхтавим рукама пали још једну цигарету. „ Оно што ми најтеже пада је то што са братом већ шест-седам година нисам у контакту. Он је одлучио да после развода остане с оцем и сада живи у Шведској код стрица. Слао сам му мноштво мејлова, буквално молио да се јави и више пута изразио жељу да га посетим у Шведској и ни на један  мој мејл није стигао одговор.  Желео сам да му кажем да започињем свој бизнис. Бизнис помагања људима који су залутали да се врате на прави пут,  јер свако има пут којим треба да се креће али услед многих животних околности људи скрећу с тог пута ни не примећујући, баш као ја некада. То ништа не би било могуће да немам подршку маме и баке. Оне ме апсолутно подржавају. Требало би да, ако све буде ишло по плану, центар почне с радом крајем следеће године. Биће стациониран на Врачару и баки сам бескрајно захвалан јер ће финансирати велики део тог пројекта.“ Одједном, весело се осмехну и очи му засијаше. То је само доказ колико заправо мама и бака верују у мене и на томе сам им вечно захвалан, јер да није било њих, данас не бих седео овде с тобом и помагао ти да урадиш интервју профил за факултет. Оно што ме је додатно мотивисало да се борим су књиге. Мноштво књига. Највише снаге ми је дала  књига од Лујзе Хеј „Моћ је у Вама.“. Осим те књиге помогла ми  је и књига „Странац“ Албера Камија и њу редовно читам, јер главни лик Мерсо не воли живот али ипак жели да живи, у инат. Е па ако и он који не воли да живи ипак жели живот, зашто га онда ја не бих желео?  Имам двадесет и пет година и знам да ме још много великих и добрих ствари чека. Планирам да одржим семинаре и у другим градовима Србије, прво у  Новом Саду, Нишу и Параћину, а касније ћемо видети.

Почео сам да пишем роман и то ће бити књига самопомоћи и самоафирмација за све оне који пролазе кроз тежак период у животу, било да се ради о болестима зависности или неким  другим животним проблемима. Пишем свакодневно и надам се да ће за годину дана бити спремна за објављивање када прође рецензију. Даћу ти да прочиташ прву страну али немој никоме да кажеш. Књига ће бити прва помоћ у случају кризе, јер уместо да посегну за пороцима,  људи ће махинално посезати за књигом и читајући је почеће да верују да је све могуће. Баш као што је рекао Џек Кенфилд „ Ограничен си једино зидовима које сам поставиш“.