Студентски радови

Модерним ципелама кроз улице старе Барселоне

19. јануар 2017.
Vosp

Захваљујући свом Ђепету, Антонио Гаудију, човеку који је размишљао , стварао и живео испред свог времена, Барселона се уклапа у градове савременог доба. Иако би зграде могле да заварају и потисну историју овог града, она је и више него присутна. Основана је као римска колонија, а првобитно име било је Барсина. Оно што су за собом оставили видљиво је и данас. Готска четврт, која стоји раме уз раме са главном улицом Ла Рамблом, неодољиво подсећа на Рим. Овај део Барселоне је изграђен крајем XИX и почетком XX века и испуњен је великим бројем уличица обликовинх у квадрате. 

 

Један од алтернативних начина да се упозна Барселона су једнодневне туре које организују студенти. Неки раде у договору са хостелима док се други могу пронаћи преко разних сајтова. Уз њихову помоћ, могуће је осетити прави дух града и сазнати много више него што нуде а генције или сајтови.

Иви, дведесетопетогодишњи Бразилац који студира у Барселони већ две године, хонорарно организује туре од два до три сата у договору са хостелом Кабул, који се налази у самом центру, на тргу Рејал. Полазак заказује сваког дана у 10х испред хостела. Он је задужен за Готску четврт, пупак старог града, док његов колега пажњу поклања Саграда Фамилији и Гаудијевим делима.
И пре званичног обиласка, Иви открива значај, наизглед, сасвим обичне бандере. Иако се за највећег архитекту и оца Барселоне, Антонија Гаудија, причало да је радио само са приватницима, истина се крије у извору његове одлуке. У договору са градским властима, на самом почетку своје каријере, направио је уличну лампу која до данас дежура на тргу Рејал. Градске власти му нису исплатиле обећано те је са њима реаскрстио и окренуо се приватницима. Остао је доследан свог става до смрти.

 

Ново сазнање уследиле је након овог, још увек не померајући се са места. Палме које се овде могу видети нису производ домаће флоре већ су поклон Бакарди породице. Само презиме асоцира на рум, управо из разлога што је то њихов производ. Бакарди је највећа приватна породична компанија у свету коју је у XИX веку основао каталонски трговац вина, који је у то доба емигрирао на Кубу. Слободно може да се каже да је овај трг права мала оаза живота. Уоквирен је хостелима, хотелима и ресторанима у којима је тешко пронаћи место без обзира на доба дана. Ноћу измиле продавци пива у лименкама, грицкалица и опојних дрога који се не устручавају да шапућу. Ноћне даме тј. сви који се тако представљају отворено и смело маме мушке пролазнике пратећи их у стопу.

После свега 200 метара, на самом углу налази се најпознатија и уједно најстарија пекара у граду. Пекара односно бар Лос царацолес, што у преводу са каталанског значи пужеви, основана је 1835.године и од тада је у власништву Борафул породице. Роберт Де Ниро, Ђорђо Армани, Салвадор Дали са Галом, Лени Кравиц, Џими Картер, Ријана и још многи други су посетили ово место. Симбол два пужа окренута један према другом – пожеле добродошлицу сваком госту. Нажалост, била је затворена па је укус њихових специјалитета остао тајна.

Ходамо даље и наилазимо на модерну скулптуру на малом тргу. Нико није успео да погоди њену сврху. Познати грађански рат који је потресао Шпанију 1936. привукао је писца Ерик Артур Блера, познатијег под псеудонимом Џорџ Орвел. Орвел се борио на страни републиканаца против Франкових присталица. Трг је познатији под називом Плаца Трипи и ретко ко зна да је модерна скулптура у његовом центру посвећена управо енглеском књижевнику. Написао је дело ,,Каталонији у част“. Скултпура подсећа на жртву коју је поднео током борбе. Рањен је из снајпера, погођен директно у грло што му је касније отежавало говор. Иви саветује да је национално шпанско јело пататас бравас, које се често служи као тапас, име које се налази на свакој табли у граду, овде најбоље јести. Састоји се од неколико кромпира пржених у уљу неправилног, али малог облика који се сервирају уз сос по жељи. Пошто се ово место сматра стециштем дроге, на оближњој зргади инсталирана је камера чији знак стоји одмах уз назив улице.

 

 

Без дужег задржавања настављамо право. Плаца де Вероника у којој се налази Уметничка школа коју је Пикасао похађао док је боравио овде, води право на улицу Авињон. Силуете посланица ноћи у овој улици, инспирисале су младог сликара да нацрта Госпођице из Авињона. Дакле, француски град нема никакве везе са сликом.

Убрзо долазимо до трагова историје. Први зид који су изградили Римљани је најстарија ствар у Барселони. Некада је представљао улаз у град. Одмах поред зида наслања се Капела светог Кристофола, заштитника путника. Део зида и остатке некадашње куле могуће је видети кроз стакло у бетону. За разлику од одвог други римски зид је ушушкан. Занимљиво је да у баровима на овом тргу нема телевизора и то је идеално место за оне који не воле фудбал и желе да избегну атмосферу пре, током и након утакмице домаћег фудбалског клуба.

Повремено застајемо да напунимо воду. За разлику од Рима, јавне чесме су потпуна непознаница Каталонцима. Седамо на степенице оближње институције и слушамо, најпре анегдоту, а потом и причу о заштитници града. У Барселони је на снази закон који забрањује људима да се шетају полуголи, али занимљиво је да је потпуно голотиња дозвољена. Иви прича о локалцу који се шета главном улицом потпуно го. Надимак му је Човек-слон због тетоваже слонове главе испод стомака. Уозбиљивши се, говори о Светој Еулаљи, светици Барселоне. Била је тринаестогодишња девојчица која је потврдно одговорила Римљанима када су је питали да ли је хришћанка. Због дрскости, али и како би послужила за пример другима, мучили су је на најгоре начине. Ставили су је у буре са комадићима стакла и котрљали је низ улицу, која данас симболично носи њено име, њом пролазимо по завршетку приче. Преживела је без огреботине. Легенда каже да су је потом разапели голу на крст али је снег убрзо пао и покрио њено обнажено тело. Многи је мешају са Еулалијом из Мериде, западног дела Шпаније. Њено име налази се и у називу званичне барселонске катедрале.

Следећи трептај историје осећа се на незаобилазном тргу Плаца де Сент Фелип Нери. Наслоњен је на барокну цркву, поред које се налази истоимена школа. Управо због тога наилазимо на велики број деце која се јуре у круг и гађају лоптом, не обраћајући пажњу на још једну групу туриста. На цркви се и даље могу видети трагови бомбе коју су Франкови пријатељи, Хитлер и Мусолини бацили, уз његову дозволу. Како Иви тврди, јауци разорене фасаде могу се чути када нема никога. Друга бомба је бачена у Герници што је овековечио Пикасо. Иначе, место шурује са културом. Послужило је многима за снимање филма од којих се издваја Вуди Ален. Немачка група Евансенс је снимала овде спот за своју најчувенију песму.

Приче везане за културно стваралаштво настављају се и испред, иронично, најружније зграде. Школа за архитектуру на себи носи Пикасове цртеже као ордење. Према легенди коју локално становништво негује, Пикасо је често исмевао цртеже својих савременика. Једном приликом је нацртао на салвети своје виђење њихових дела, односно боље речено, нажврљао је пар линија. Свака салвета имала је на себи његов потпис. Конобар је то сачувао са надом да ће некад профитирати што се и догодило.

Долазимо до званичне катедрала Барселоне. Некад се ту налазило римско село, а његови остаци су још увек видљиви. У самом срцу Готске четврти налази се Катедрала која је званична црква с обзиром на то да народ више није желео да чека Саграда Фамилију.Пун назив је катедрала Светог крста и Свете Еулаље. Са врха нас посматра статуа човека који показује ка небу, симболично га додирује. Користимо бесплатан улаз и пењемо се лифтом на кров. Један од лепших, али и нижих видиковаца. Не задржавамо се предуго већ настављамо ка улици у којој се Министарство културе и Историјски музеј смешкају једно другом. Степенице институције Министарства служе као клупа. Још једна прича, за крај. Шушкало се да је Краљица имала аферу са Колумбом и да му је из тог разлога финансиран пројекат. Упркос негирању, занимљиво је да многи оптуужују Колумба да је донео сифилис у земљу, а још занимљивије је да су од њега умрли и Колумбо и Краљ и Краљица. Иви нас оставља да сами закључимо. Нерадо тражи паре по принципу колико пара, толико музике, односно свако треба да му да колико сматра да је заслужио. Поздравио нас је широког осмеха.