Модерна адаптација Станковићевог романа

Представа ,,Нечиста крв“, према мотивима романа Борисава Станковића, у драматизацији Маје Тодоровић и режији Милана Нешковића, премијерно је изведена 12. априла 2019. године у Народном позоришту. Ово није прва адаптација Станковићевог дела која се нашла на репертоару Народног позоришта. Пре скоро пола века, 1975. године, премијеру је имала у режији Градимира Мирковића, а 1933. у режији Јосипа Кулунџића.

Временски концепт у коме се одиграва радња у Станковићевом роману ауторка текста, Маја Тодоровић, делимично је пренела у савремени капиталистички поредак. Назив представе исти је као и дело Боре Станковића, што је могло навести публику да очекује историјски и социјални приказ врањанске средине с краја 19. и почетка 20. века. Међутим, недостатак специфичног врањанског дијалекта, али и сценографски и костимографски елементи изместили су тај аспект у данашње тржишно доба.

Некадашње свадбе у патријархалној заједници биле су обред којим се желела постићи економска размена добара, односно размна радне снаге. Очеви су (про)давали своје кћери другим породицама у замену за новац, стоку, имање, или неки други вид надокнаде. Како је и Софка, главна јунакиња коју тумачи млада Јована Стојиљковић, сама по себи роба, коју отац Ефенди Мита (Небојша Дугалић), продаје како би сачувао дом богатом Газда Марку (Ненад Јездић) у замену за позамашану своту новца, тако се и сценографкиња (Весна Поповић) поиграва уводећи капиталистичке производе савременог доба. Сцене када Тодори, Софкиној мајци, коју тумачи Наташа Нинковић, њена сестра Стоја (Златија Ивановић) доноси детерџент и тоалет-папир, или ,,Икеинˮ креветац који покушава да склопи Маркова жена Стана (Душанка Стојановић Глид), отварају паралелу између два друштвена уређења. Продаја свог детета оличава дехуманизован однос у оквиру породице као основног стуба друштва, а повезивање тог елемента са капиталистичког система проширује ефекат дехуманизације на савремени свет.

Поред наведених глумаца поставу чине и Љиљана Благојевић (слушкиња Магда), Радмила Живковић (купачица Симка), Танасије Узуновић (Марков слуга Арса), Павле Јеринић (Марков син Томча, Софкин муж), Никола Вујовић (слуга мутавац Ванко) и Стефан Калезић (мали Томча). Глумачка екипа дала је изузетан допринос представљању психолошког апсекта ликова током кулминације сукоба у представи. Јована Стојиљковић (Софка) кроз све преломне тренутке и драмске моменте представе веома уверљиво дочарава унутрашње сукобе, прихватања и помирења са несрећним околностима. Од тренутка када сазнаје да је отац продаје, да се удаје за дете, а не за одраслог човека, до дана свадбе када сазнаје за обичај снохачества (обичај да жена спава са својим свекром), Јована је, уз подстицајно играње улога Ненада Јездића и Небојше Дугалића, прешла пут од полетне, гласне, еротичне и лепе девојке, која је свесна тога, до увиђања да је она само жртва ,,заражена“ нечистом крвљу својих предака. У том контексту важну улогу има еротска симболика сценографије која прати ток буђења сексуалног нагона у Софки, која ужива у томе да је слабоумни Ванко посматра док се самозадовољава. Те сцене у којима је приказано буђење њене младалачке жудње симболишу жељу за животом, као и сцена у којој Софка игра с Томчом када он постане младић пре њеног краха, који је уследио након што Томча сазнаје да је Софка продата. Дрво које се налази на сцени и симболика светла лампица на њему прате развој Софкиног нагона, као и значење непрестаног поигравања са цревом којим се привидно спира нечистоћа са сцене и крв, што је у вези са кључним мотивом нечисте крви од које Софка не може побећи. Дрво у контексту митологије оличава живот, а његов пад нa сцени представља Софкин крах и безизлазност.

Костимографкиња (Марина Вукасовић Меденица) приближила је дух Станковићевог времена стапањем модерне одеће са преобликованим фолклорним елементима. Фолклорну основу продубљују и композиторка (Ања Ђорђевић) и кореографкиња (Андреја Кулешевић), што се истиче у сцени свадбе кад се глумци веселе и играју.

У представи су мање истакнути фолклорни елементи; пажња се пре свега придаје развоју сваког лика појединачно. Преиспитује се положај жене у патријархалном друштву и промишља се о томе на шта новац, односно егзистенцијална потреба за њим, може да наведе човека ‒ да другог човека почне да посматра као средство. Кроз разградњу патријархалног друтшвеног кода и увођење елемената који асоцирају на капиталистички систем, осавремењено је читање Станковићевог дела, а да су се притом очували његови универзални и суштински мотиви.