„Мислили су да од нас направе звери“

Признање којим је одликован након вишедеценијског рада, подофицир Копнене војске у Војсци Србије, Горан Гајић посматра као велику сатисфакцију, али период деведесетих када га је и заслужио, са собом носи болне успомене.

Окружен сликама у униформи из млађих дана, Гајић седи у својој дневној соби. Све је затегнуто, чисто, изгланцано, на свом месту. „И у кући одржавам ред“, каже кроз осмех. У руци му догорева цигарета, а тренутну тишину пара тек понеки уздах. Терет који су три деценије службе ставиле на његова леђа не може бити лак. Одвојио се од родитеља још као дечак, несташне пубертетске дане провео у војној школи, а ниједан рат новије историје га није заобишао. Активно учествовање у њима узело је свој данак. На звук аларма, узима велику наранџасту кутију, одваја и гута шаку лекова. „Не бих рекао да сам нешто погрешно урадио, зато и јесте било стресно“. Сада му све делује тако далеко, али обележавање двадесет година од НАТО агресије на нашу земљу подсетило га је на све догађаје и поново отвориле старе ране.

Сарајево јесте где је некада било, али школа није

Средња војна школа копнене војске коју је похађао у Сарајеву више не постоји, а нажалост ни многи њени питомци. Са сетом у очима посматра слику своје класе и објашњава како је изгледало школовање у ригорозним условима: „Устајали смо у пола шест, учили по осам сати дневно, имали мало слободног времена, свакодневне редарске активности и сређивање просторија. Обуке у пливању, роњењу, на Јахорини смо учили скијање, морали смо да учествујемо чак и у хору. Што се дрила тиче нисмо се много разликовали од америчког Вест поинта. Али малтретирали су нас са сврхом“, закључује, истичући и привилегију да учи од одличних професора који су својевремено обучавали и војне лидере попут Муамера ел Гадафија.

tata 1

Ти одлазиш у огањ, Југославијо!

Из школске клупе је одмах ускочио у униформу и кренуо пут војне касарне у Мостару. По више месеци је проводио на терену обучавајући јединице. Али период мира убрзо је заменило ратно стање, а године обележене распадом СФРЈ провео је у планинским пределима западне Херцеговине и на острвима Јадрана. То су биле опасне године, а сваки одлазак на посао био је попут играња руског рулета. Једном су га на Биокову на путу ка објекту пресрели припадници хрватске паравојне јединице, такозване зенге. hjfgjhkf 001
„Тај пут је био баш незгодан, чист усташки крај у који ни партизани у своје време нису залазили, ко зна колико костију Срба и дан данас лежи тамо“.
Каже да никог не мрзи, али у гласу му се осећа велика нетрпељивост док се присећа својих хрватских „колега“: „Пало ми је на памет нека ме убију, пуцају, само да ме не кољу јер сам гледао шта су све радили по Јасеновцу, а то су потомци истих тих. Завршило се са пар шамара, не знам ни како ни зашто су ме пустили. Од тада сам увек носио бомбу и метак за срећу. Било ми је битно само да им не паднем жив у руке“.

Дадоше те питао ме нико није

Устаје и прилази комоди на којој је неколико златних, изгланцаних медаља уредно сложено у тамноплаве, сатенске кутије. О догађајима у којима је учествовао могли смо да читамо у књигама, гледамо у филмовима и емисијама. Скроман, као и током целог разговора, своје учешће у њима не наглашава, чак постаје и прилично самокритичан.
„Значе ми“, слеже раменима, „али сваки пут када их погледам сетим се нашег народа који смо оставили доле на милост и немилост затуцаним лудацима који живе у племенским заједницама“, у гласу му се осећа тензија и више не бира речи.
„И мој отац, који је волео Милошевића, рекао је: „Што будала потписа?“. Имали смо осећај да би, да смо издржали још мало, њихово јавно мњење, народ и интелектуалци успели да их натерају да стану. Али и медији су чудо. Од нас су направили звери које силују, даве, кољу тужни, јадни, напаћени албански народ. То је могло да се деси спорадично, али чак ни Рачак који је био повод за бомбардовање нема везе са тим. Побили смо једну њихову војну јединицу и када смо отишли, они су дошли, обукли их у цивиле и приказали то као да је војска масакрирала народ. Дошао је Вилијам Вокер, довео ЦНН. Рачак је био наш Гаврило Принцип“.
hgkjfhk 001О својим положајима и детаљима акција које су се спроводиле широм Косова не сме да говори, али осећања се добро сећа. Звуци рушења, оружја и јауци људи урезани су му у памћење. Узима кристалну флашу и сипа ракију. Не сме да пије због болести, али ово је посебна прилика.
„У тим тренуцима размишљате само како да што боље урадите свој посао. Ви као појединац више не постојите. Борите се за нешто веће од себе. Беспомоћно и љуто сам се осећао тек када је постало касно за све. Политичари су нас издали, али народ често посматра војнике као издајнике јер их нису заштитили“, изговара кроз уздах, видно разочаран због етикете коју су им многи пришили.
Описује дан када се вратио са Косова и глас му подрхтава: „Дошао сам кући и ћерка која је тада имала годину и по дана када ме је видела загрлила ме је и стегла, било ми је невероватно да тако мало дете има таква осећања, неочекивана ми је била та љубав, стегла и неће да ме пусти. Као да је све знала“.
Динамична прича пуна заплета сатима је трајала без прекида све док дим у просторији није захтевао отварање неког од прозора. Устаје да протегне ноге и испразни, сада већ пуну, пепељару.