Миланковић-најцитиранији српски научник

Кратери на Месецу и на Марсу зову се његовим именом

“Као што муња у тамној ноћи обасја путнику цео хоризонт пред њим, тако се таквом муњом у мозгу генијалног човека отварају у науци нови видици и откривају нове области науке“

Милутин Миланковић, чувени астроном, геофизичар, математичар, инжињер, проналазач, доктор технике, универзитетски професор, рођен је у Даљу 28.маја 1897. године, на простору тадашње Аустроугарске. Потиче из угледне осјечке породице, чији су изданци имали високо образовање.Велики утицај на формирање његове личности имала је родна кућа, и њено окружење, посебно Дунав, који је протицао поред њихове баште.

“Када је пала ноћ, а на небу су се појавиле звезде у оном безброју који се виђа само у слободној природи, Дунав је изгледао лепши, тајанственији и величанственији него преко дана. А када га обли месечина, био је чаробан. Било је уживање седети у нашој башти, посматрати његове сребрне талашчиће и слушати њихов шум. С оне стране његове, мешала се с тим шумом песма хора безбројних певача. То су биле жабе…Радо смо слушали ту музику. Она је била химна животу, природи и вечном звезданом небу над нашим главама.“

                                “Успомене, доживљаји и сазнања,1879-1909, Детињство и младост“  

Није редовно похађао основну школу, него је имао приватне учитеље, и сва четири разреда основне школе положио је одједном, 1889. Исте године, уписује се у реалну гимназију у Осијеку, коју завршава као ђак генерације.

Године 1896, Миланковић у Бечу уписује Грађевински факултет, за шест година стиче звање дипломираног инжењера, а само две године касније постаје доктор грађевинских наука-и тако постаје први српски доктор техничких наука.

До 1909. године радио је у Аустро-угарској монархији као инжењер. На позив Јована Цвијића, Михајла Петровића и Богдана Гавриловића прихвата место ванредног професора примењене математике на тек основаном Универзитету у Београду. Његово велико интересовање за практичну математику датира из гимназијских дана, а љубав према њој дугује свом професору Владимиру Варићаку.

Миланковић се за живота водио Кантовим ставом да у свакој науци има толико праве науке, колико је у њој заступљена математика. 1909. година представља прекретницу у његовом животу, јер тада одлучује да се посвети истраживачком раду. Почиње да проучава проблеме климатских промена на Земљи, и доводи их у везу са цикличним променама осунчавања Земље у току њене историје. Године 1912. објављује у “Гласнику“ рад под називом “Прилог теорији математске климе“ .

Између два рата, свој научни рад посвећује разради теорије о астрономским узроцима климатских промена на Земљи, посебно разјашњењу тајни леденог доба. Пошао је од идеје да су цикличне промене у интензитету осунчавања Земње основни узроци смењивања хладних(глацијалних) и топлих(интерглацијалних) периода. Објаснио је периодизацију настанка, развоја и нестанка глацијалних фаза током протеклих 600.000 година. Овим поводом 1920. године у Паризу објављује монографију “Математичка теорија термичких промена узрокована сунчевим зрачењима.“Резултати овог рада обезбедили су му велики углед у научном свету, па је 1927. позван да сарађује у две публикације, које су достигле интернационални успех. “Математичка  наука  климата  и  астрономска теорина варијација климата“  објављена је  1930.  на   немачком,  а  1939.  је  преведена  и  на  руски  језик. Овде је формулисао и развио теорију чувених “Миланковићевих циклуса“, базираних на раду Џемса Крола.

Критике  Миланковићеве  теорије  ледених  доба   почеле  су  педесетих  година, у којима су предњачили амерички научници. Међутим, шездецетих и седамдесетих година 20.века, истаживања седимената дубоко у морима потврдила су његове речи.Године 1976 углед овог научника у међународним круговима вртоглаво расте, и научници широм света своја истраживања базирају на његовим теоријама.

 У  свом  богатом  стваралачком  животу  предложио  је  и  реформу  грегоријанског  и јулијанског календара, која је водила формулацији до сада најпрецизнијег, Миланковићевог календара, прихваћеног од стране Свеправославног конгреса 1923.године, али никада није заживео у пракси.

Бавио се и популаризацијом науке, у делима “Кроз васиону и векове“ и “Кроз царство науке“. Објавио је аутобиографију из три дела-Успомене, доживљаји и сазнања. Био је редован члан САНУ-а, академије натуралиста у Халеу, почасни члан многих научних друштава у земљи и иностранству. Умро је у Београду, 12.децембра 1958, и по власитиој жељи његови посмртни остаци су пренесени у Даљ, где почива у породичној гробници.

Милутин Миланковић је најцитиранији српски научник свих времена у земљи и у свету.

Један је од тројице наших сународника  по коме су названи кратери  на  Месецу  и  Марсу.(поред  Руђера  Бошковића,  Николе Тесле и  Михајла Пупина) НАСА га је сврстала у 15 најзначајнијих научника свих времена.

О његовом животу и раду снимљен је документарни филм- Путник кроз васиону и векове

http://www.teslasociety.com/milankovic.htm

http://www.milutin-milankovic.com