Олимпијски победник и без медаље

Три и по хиљаде километара, два точка и две руке које их покрећу. Прилепчанин Миле Стојкоски (46) je половином марта кренуо из Крушева у пратњи двојице пријатеља пут Олимпијских игара у Лондон у собним инвалидским колицима. Пре осам година на исти начин отишао је на Олимпијске игре у Атину. На његово и разочарање многих који су га подржавали, пут на Олимпијаду у Пекинг 2008. године завршио се у Јордану, када је екипа остала без хране, горива и потребне документације. Сада има мотив више да до 27. августа стигне у Лондон. Стојкоски је 1996. године постао инвалид у саобраћајној несрећи на мотору, а жеља му је да његов одлазак на Олимијаду остане упамћен и да тако помогне другим људима у колицима. “Идеја ми је да искористим тај моменат и светску популарност употребим за иницирање нових пројеката на Балкану”, каже за Журналист Миле Стојкоски, са којим смо разговорали у Ћуприји где је био у посети мото клуба “Ноћни вукови”.

На пут сте пошли половином марта. Да ли Вам је напорно?

Мени је ово већ десети маратон. Само путовање је најлакши део. Тешко ми је да организујем подршку, иначе све друго иде без проблема. То је једноставна прича, то је моја иницијатива, сам сам зацртао павила. Могу да станем када се уморим, тако да не осећам превелики замор.

Могу ли и та жута колица да издрже до Лондона?

Ова колица сам добио као спонзорство за путовање у Пекинг. Доста су издржљива и квалитетна. Тешка су само 5 килограма и са њима могу лако да савладавам километре.

Како сте одлучили да, упркос несрећи која Вам се догодила, наставите даље?

За време мог двогодишњег лечења и рехабилитације сам се дружио са другим инвалидима. Разумео сам њихове судбине и са њима делио размишљања. То ме је натерало да размислим и направим напор да свима њима помогнем на неки начин. Пре свега да би остварили своја основна права и разумљиво, да им помогнем, да их охрабрим, да им повратим наду у живот.

Колико човек који може да хода, види проблеме људи у колицима? Да ли су инвлади довољно упознати са својим правима?

Некада сам и ја био један обичан човек који је ходао. У тим моментима нисам имао много могућности да сазнам велике проблеме и потребе инвалидних лица. Инвалиди нису уклопљени у свакодневни живот. Стално се види једна слика у којој, као да не постоје инвалидна лица. Истовремено, међу онима који су у колицима, нажалост, много је мало охрабрених да изађу на улице, да се друже и да са другима поделе све моменте.

Део сте камапање „Погледај у ретровизор, спаси живот” која је посвећена бајкерима целог света. Шта то за Вас представља?

Светске анализе указују да је половина инвалида у колицима због саобраћајних незгода. И то је подстакло мото клубове да започну кампању, просто због тога што се највише несрећа догађа бајкерима. На жалост, саобраћајна култура је на веома ниском нивоу код свих осталих учесника у саобраћају. Аутомобилисти и камионџије не третирају равноправно бајкере (мотористе) као учеснике у саобраћају. Због тога је започета та кампања. Драго ми је што сам ја део тога.

Имате ли подршку у својој намери да стигнете до Лондона у колицима ?

Имам велико искуство у организовању оваквих активности. То је јединствен начин забележен у свету. Са мојим обичним, собним, инвалидским колицима. Све ме је то охрабрило да могу да издржим све напоре који ме очекују. Мало је разумевања одговорних институција, бизнис сектора, па чак и мојих најближих пријатеља и рођака за један такав подухват. Али, увек се нађе неко ко може да разуме и да ми омогући барем основне услове за реализацију овог подухвата.

Ко су ти људи ?

То су претежно моји пријатељи, стари и нови. Неке упознајем и на овом путовању. Исто тако, постоје и нови пријатељи који разумеју мој ентузијазам и желе да ми помогну. Као, на пример, мој пријатељ Боби, који ми је дао возило да могу на овом путовању да се придружујем пријатељима. Разуме се да морам да имам возило (аутомобил) са основним стварима за овај пут.

У Лондону ћете се срести са принцом од Кента. Откуд тај сусрет?

Принц Мајкл од Кента је био гост Македоније у јануару и имао сам могућност да се сретнем са њим. Имали сам један плодоносан разговор и тада ме је позвао да будем његов гост у Лондону. Омогућиће нам одређену финансијску подршку за реализацију бројних пројеката за побољшање услова живота инвалидним лицима.

Nemanja Milutinović