Медијском писменошћу против лажних вести

„Луди научник српског порекла посетио Србију” текст је из књиге Права историја света, коју је објавио портал Њузнет. У књизи се налазе сатирични новински текстови које су чланови овог портала измислили као пародију. Редакција Њузнета је свесно пласирала ову вест из књиге на друштвеној мрежи Твитер, не би ли извршила екперимент. У року од неколико часова ова лажна вест је преплавила друштвене мреже, а нашла се и на профилима неких стручњака који би требало да препознају да је реч о вести овог типа.

Готово сваког дана се прошири барем једна лажна вест интернетом, а све чешће и путем класичних медија. Анализа лажних вести показује да их најчешће преносе таблоидни медији. Експеримент који је покренуо новинар портала Њузнет, Виктор Марковић, пренели су управо таблоди, ауспео је да превари и најинформисаније грађане. „Инетерсовало ме је да видим, ако поделиш неку вест која је притом и добро форматирана, делује као прави новински чланак, колико ће људи да поверује у њу само на основу тога што изгледа као да је права. Ма колико да је сулуда сама вест, ма колико да је сулудо написана. Заправо ми је био циљ да видим, не колико ће људи, читаоци да поверују у то, него колко ће неко ко ради у медијима да пренесе то као праву вест”, каже Виктор Марковић.

Ширење лажних вести није толико необично ако се има у виду истраживање Института у Масачусетсу које је показало да је 70 одсто већа вероватноћа да ће се међу корисницима друштвене мреже Твитер делити лажне вести, нарочито ако је реч о тероризму, природним несрећама и катастрофама, или о науци и економији. Професор Новинарства у штампи на Факултету политичких наука, Веселин Кљајић каже да се готово без изузетка ради о негативним садржајима. „Негаивно има предност, негативно се даље чује, брже се чује, изазива јачу емотивну реакцију и више заокупља пажњу него неки позитивни саржај. Сетите се поплава пре неку годину, где хиљаде лешева плове Дунавом, па не плове хиљаде него стотине, па ће се испоставити да нема ниједног леша; или великог хероја и спасиоца за кога ће се испоставити нешто потпуно друго. Никад нико за то није одговарао. Дакле, проблем је у томе што не постоји одговорност за лажни садржај који може да призведе изразито негативне и врло често и опасне последице”, наглашава професор Кљајић.

Новосадска новинарска школа покренула је пројекат „Фејкњуз Трагач” који је дошао до резултата да је на 358 насловних страна дневни лист Ало прошле године објавио најмање 237 лажних или манипулативних вести, док је лист Информер на 302 насловне стране објавио чак 362 овакве вести. Сличним истраживањима баве се и истраживачи портала Истиномер и КРИК.Пре неколико месеци КРИК је покренуо пројекат „Раскри(н)кавање” који има за циљ борбу против медијског дезинформисања. Уредница рубрике „Раскри(н)кавање”, Весна Радојевић објашњава да је овај пројекат скроман покушај КРИК-а да се на неки начин придружи истраживању овог феномена који постоји последње две-три године у целом свету. „То је ужасно тежак посао. Ми смо у то кренули из више разлога, али са једним циљем – да се некако оголи та пропагандна машинерија власти. Већ дуги низ година медији су у ужасном стању. Најчешћи извори лажних вести код нас су заправо политичари, односно доносиоци одлука. Дакле, извори лажних вести седе у Влади, Председништву и другим министратвима. ”, истиче Радојевић.

Ауториовог сајта су утврдили да лажне вести објављују и јавни сервиси попут РТС-а и РТВ-а. Последица тога је да све теже препознајемо шта је истина, а шта не. Као једно од питања намеће се и то како препознати лажну вест. „Било која вест коју нађете на неком порталу који је сумњив, коме се не зна власник или неку вест која не даје тачне изворе за информације које пружа, ви треба да упалите аларм и да кажете, па можда ова вест баш и није тачна. Е сад, мука код нас у Србији је то што лажне вести не шире дакле само ти некакви маргинални портали и непознати, него и мејнстрим, односно главни и најчитанији медији и телевизије са националном фреквенцијом”, објашњава Радојевић.

Због обиља информација које потичу из традиционалних и нових медија потребно је да научимо како правилно да селектујемо садржаје. Један од видова борбе против ширења лажних вести јесте сарадња између образовних и медијских институција, али и едукација грађана. У многим земљама деца у основним и средњим школама већ уче како да препознају лажне вести, а од ове године би и основци у Србији требало да се уче медијској писмености. У припреми је нова Медијска стратегија која би требало да обухвати и питање медијског образовања, а једна од мера јесте и увођење Медијске писмености као изборног предмета у основним школама. Потребно је да у том смислу буду едуковани конзументи медијских садржаја од најмлађих до најстаријих. Дакле, и људекоји више не могу да буду обухваћени било каквим формалним образовањем треба на неки начин едуковати. Професор Радио новинарства на Факултету политичких наука, Раде Вељановски сматра да ту улогу треба да преузму друштвено одговорни медији. „То се пре свега очекује од самих медија типа јавни сервис, пошто они имају и законом и својом мисијом наглашено образовну функцију. Дакле, и они треба да говоре о томе и да буду у том смислу и критични и самокритични. Да отворе могућност да се стручњаци критички осврну и на њихове садржаје, али и да се осврну на то шта медији одређеног типа – јавни сервиси, комерцијалне медијске организације, медијске организације цивилног сектора, шта треба да раде, шта је њихова функција. Да се на тај начин помогне аудиторијуму да искристалише свој однос према медијским садржајима и да зна шта да очекује од различитих врста медија”, наглашава професор Вељановски.

Последњих година лажне вести су све чешћа тема због брзине њиховог ширења друштвеним мрежама. Међутим, професор Кљајић сматра да би друштвене мреже могле да имају позитивну улогу у процесу едукације грађана у домену медијске писмености.„С обзиром на домет друштвених мрежа, с обзиром на веома широк дијапазон публике која је на друштвеним мрежама, пре свега на Фејсбуку, Твитеру и Инстаграму, ја верујем да би таедукација могла и ту да се спроведе, али под условом да то има једну озбиљну стратегију и једну озбиљну тактику”, истиче Кљајић.

Поред медијског описмењавања грађана, неопходно је и да се сами новинари и медијски радници едукују у овој области. Професор Кљајић предочава да појавом друштвених мрежа свако може јавности да пласира свој садржај без посредства новинара и да је то један од највећих разлога за све учесталије ширење лажних вести. „Потребан је повратак професионалном новинарству. Повратак професионалним стандардима. Пре неку годину је Би-Би-Си направио интерну школу и позвао своје старе новинаре да држе курс младим новинарима који су већ били запослени у Би-Би-Сију и који су били изненађени када су чули да вест мора да има најмање три независна извора и да је вишеструка провера основна претпоставка сваке добре вести. У брзини, у потреби да се буде први све се то изгубило и тај простор је искоришћен за пласман неких садржаја који су све само не информативни и тачни. Затим постоје непотпуни садржаји, смештање у чудан контекст”, указује Кљајић.

Професор Вељановски сматра да много зависи од тога у којој мери уредништво чине прави људи на правим местима, у којој мери знају шта је њихова обавеза и у којој мери су спремни да изврше ту обавезу своје медијске куће. „Медијско образовање новнара је потребно јер смо ми земља у транзицији. А то што смо ми већ двадесетак година у транзицији не значи да су сви успели да се изборе са тиме шта то све треба да се промени у земљи која је имала деценије социјализма. А то је вероватно због тога што им је тако лакше и зато што им је тако комфорније”, каже Вељановски.

А чији би задатак спровођење медијског описмењавања требало да буде?„Медијско образовање је нешто што подразумева садејство свих који могу у томе да помогну. Дакле, држава мора тиме да се бави зато што то мора да буде утемељено на институционалном нивоу. Ако се уводе предмети у школе или ако се уводе само делови предмета, то је нешто што мора да прође кроз институције државе јер се држава бави и образовном политиком. Дакле, мора да се донесе или закон или пропис који омогућава да се у школе официјелно уведе та врста образовања, а дабоме да све то подразумева велико ангажовање стручњака за ту област који треба да се укључе и у те облике официјелног образовања, али и такозваног алтернативног образовања. И алтернативно образовање, које се обавља кроз активност медијских удружења или невладиних организација или образовних институција на средњошколском и високошколском нивоу треба да обухвате што више полазника”, објашњава професор Вељаносвки.

Професор Кљајић такође сматра да држава мора да учествује у овом процесу. „Мора да постоји стратегија државе око тога шта хоће од медијског система, шта хоће од медијског образовања. А то треба да изведу они који су за то обучени. И, свакако, у томе морају учествовати и људи који се баве етиком новинарства и они који се баве правним сегментима медијског система”, наглашава Кљајић

Међутим, Весна Радојевић сматра да тај задатак треба да остане у професији.„Новинари би требало да разговарају о томе између себе и да подижу стандарде у оквиру којих раде. То је код нас горе него икад. Не мислим даје у држави попут наше, која је једна аутократска владавина, паметно државу увлачити у решавање проблема лажних вести, самим тим што они сада користе најчитаније, најгледаније медије да шире своју пропаганду, односно да шире лажне вести”, каже Радојевић.

Одговорност, тачност, непристрасност и критички приступ су у новинарству неопходани, али изгледа да су ове вредности данас замењене потребом за што већим бројем кликова, лајкова и шерова.