„Медији нас одвраћају од нас самих“

Kомерцијални радио данас подразумева строго форматирање, а то значи убијање идентитета. Имате готове музичке базе, говорни сегменти постају “брејкови“ који се пишу по задатим шаблонима.Радио је тако лишен топлоте и постаје неоптерећујућа музичка кулиса. Ја верујем да радио мора да узбуђује и провоцира у позитивном смислу. Борба за слободу медија постаје борба за слободу креације.

Драган Илић, дипломирани психолог, иако 21 годину ради као новинар често истиче да се свакодневно бави социјалном патологијом. Забављао нас је у тв емисијама “ Тв манијак”, ” Таxи Б92” , “ Манијаци на тоцковима” , а већ 15 година као радио водитељ јутарњег програма ведри јутра бројним слушаоцима. Највећи изазов у каријери сматра продукцијску кућу “Супермиш” коју води са колегиницом Горицом. За себе каже да је мудросер, али да је важно да његов рад не остави никога равнодушним.

Гостујући у емисији „ Вече са Иваном Ивановићем“ изјавили сте да у својим емисијама стално покушавате да вратите живот који нам одузимају. Kолико се медији у Србији баве животом обичних људи ?

Мислим да се најмања баве нашим животима, тј верујем да нас непрестано одвраћају од нас самих. Грађани мисле да нису пожељна друштвена категорија, зато смо бомбардовани скандалима, насилном драматургијом дневне политике, вулгарном естрадом или оним што теоретичари медија називају доктрином шока. Плашим се да је интернет остао једина оаза аутономије, мада су друштвене мреже успеле да дисциплинују и ову област и угурају људе у шаблоне идентитета .

Професор сте на Факултету за медије и комуникације. Kолико је важно школовати се за послове у медијима?

Анализа медија у себи комбинује формално образовање и искуство рада у медијима. Ја сам стицајем околности и интересовања испао некакав фоторобот, па сам се прихватио посла предавача на Сингидунуму. Kреативна анализа је један корак даље у том послу, односно начин да оригинално сажмете медијске садржаје и њихов однос према друштву и дешавањима у њему. Свака нова генерација студената има оригиналан поглед на медије, неоптерећен нашим предубеђењима и заблудама из прошлости.Мој циљ је да путем образовања само укажем на различите могуће углове за анализу медија. Важно је сачувати што објективнији поглед лишен предрасуда, то је ваљда најтеже у данас у Србији.

У једној од колумни “Тв манијак” написали сте: „Наравно да ће голо дупе на телевизији увек победити паметну главу,ма каква јој била фризура“. Да ли су домаће телевизије изгубиле одређене принципе у трци за већом гледаношћу?

Тв Манијак је својеврсни дневник медијских феномена. Телевизије су у међувремену под притиском комерцијализације стигле до тачке потпуне продаје. Принципи професионалности су готово нестали. Профит је једини критеријум, све је дозвољено, нарочито у земљи са лошом законском регулативом у области медија. Медији су корпорације у трци за профитом.При томе имају притисак политике, великог капитала и маркетинга. Ту нема простора за слободу и креацију, већ се за њих морате изборити.

Радио који је важио за најнезависнији медиј деведесетих, Радио Б92, више не постоји, сада је ту радио станица ПЛАY са минимумом информативног програма, а од ни радио станица Студио-Б не емитује музичке емисије. Због чега радио губи идентитет?

Из потпуно сентименталних разлога, мислим да је добро што је Б92 преименован. Студио Б је постао жртва транзиције – нису успели да се снађу на тржишту. Kомерцијални радио данас подразумева строго форматирање, а то значи убијање идентитета. Имате готове музичке базе, говорни сегменти постају “брејкови“ који се пишу по задатим шаблонима.Радио је тако лишен топлоте и постаје неоптерећујућа музичка кулиса. Ја верујем да радио мора да узбуђује и провоцира у позитивном смислу .Борба за слободу медија постаје борба за слободу креације. Иначе се радио уређује по принципу “лове алл“, садржаја који воли статистички највећи број слушалаца. У свету је овај концепт већ напуштен, ми нажалост каснимо у овој области, јер приватизовани медији желе сигуран профит и минималан ризик.

Већ четрнаест година са Горицом Нешовић представљате радијски тандем , а 2010. године заједно оснивате самосталну радио продукцију „Супермиш“ . Kако сте задовољни радом и да ли имате неки нови пројекат у плану?

Радићемо све док осећамо изазов. Тренутно смо један од ретких садржаја са ауторским печатом. То је веома тешка позиција, јер као аутори и продуценти имамо контролу над производом, дакле морамо и да га продамо. Боримо се на тржишту које није ни мало уређено. Ипак, до сада смо успевали да пронађемо оригиналне начине за презентацију у медијима.

У рубрици „Мушкарци“ разговарали сте о актуелним темама са још пар мушких колега. Kако сте се за промену снашли у мушком друштву?

Kада смо правили концепт емисије, пошао сам од идеје о мушкој журци где ћете имати представнике свих типова мушкараца. Иван ће бити сељак, ја мудросер, Лока метросексуалац из круга двојке, Динчић је најмлађи и најлепши, а на свакој мушкој журци има ортак из краја, Бане са Мирјева. Мислим да смо померили границе жанра, а правило је да нема цензуре осим граница доброг укуса. Полазимо од самокритике и самоироније, па тек онда имамо право да зезамо друге.

Горица и Ви, Стоја и Остоја радио програма. У Вашем случају показала се тачном она народна„ како зрачиш, тако привлачиш”. Да ли сте заиста постали млађи и луђи преласком на радио Индеx?

Наше друштво је подељено и по тој линији стари/ млади, а открили смо много пензионера младих духом и младих који су апатични више од пензионера. Радио има ту лепоту – јер радио таласи су вечни. Што се лудила тиче, Горица тврди да ће тек да се опусти после 60-те.Мислим у менталном смислу.Важно је само да људе не остављамо равнодушним.

Радили сте као аутор емисија, тв и радијски водитељ, колумниста, уредник редакције за културу…Почели сте као студент у омладинским новинама, прошли кроз све видове медија.Шта бисте издвојили као најдражи пројекат из Ваше биографије?

Мислим да је то до сада било занимљиво путовање, које још увек траје. Највећи изазов је свакако независна продукција Супермиш. Нисмо имали никаквих гаранција, знали смо да желимо да први пут у животу сами будемо себи шефови, да преузмемо контролу над креативним и пословним делом нашег рада.Желимо да стојимо иза свог рада именом и презименом а не логом неког радија.