У својој четрдесетогодишњој каријери уметнице, Абрамовић се суочавала са како она наводи „правом стварношћу“, трпећи велике физичке и психичке болове. Пробадала је руку ножем и секла кожу бритвом. Лежала је сатима гола на крсту од леда. Дозволила је публици да је боду и злостављају њено измучено тело. У интервјуу за The Observer изјављује: „Тестирам своје границе у сврху сопствене трансформације. Али исто тако користим енергију публике и обликујем је. Тако измењена она се враћа њима. То је разлог зашто публика често плаче у мојим перфомансима или постаје бесна, све зависи.“
Једна од светски најпознатијих уметница перформанса, рођена Београђанка, Марина Абрамовић потреса свет својим емотивним наступима. На овогодишњем Санденс фестивалу биће представљен филм „Marina Abramovic – the artist is present“. Режисери Мет Ејкерс и Џеф Дупри пратили су нашу најпознатију уметницу годину дана и снимили документарни филм о различитим странама њене личности.
Перформанси
„Ритам 10“
Од самог почетка су бол, патња и границе издржљивости, саставни
део њене уметности. У перформансу „Ритам 10“, 1973. године, Абрамовић истражује елементе ритуала и геста. Користећи двадесет ножева и два магнетофона, уметница игра Руску игру у којој сечивима циља између раширених прстију руке. Сваки пут када се посече, узима други нож и снима покрете на траци. Након што се посекла двадесет пута, преслушава звуке које је снимила и покушава да понови покрете и грешке које је направила. Овим наступом Марина истражује своје менталне и физичке границе, бол и звукове пробадања, однос прошлости и садашњости.
„Ритам 5“
У дворишту Студентског културног центра у Београду, 1974. године Марина 
Абрамовић је извела перформанс „Ритам 5“. На отвореном простору постављена је петокрака звезда са запаљивом материјом на ободу. Марина пали звезду и обилази око ње. Затим сече косу и нокте и баца у ватру. Улази унутар звезде и леже на под. Због недостатка кисеоника пада у несвест и људи су приморани да прекину преформанс и избаве је из горећег оквира. Овим симболичним наступом, петокраком у ватри, она је желела да искаже бурну српску прошлости током периода комунизма.
„Ритам 0“
Представу „Ритам 0“, у којој је лежала на столу 6 сати окружена са 72 предмета,
извела је 1974. године у Напољу. Оставила је упутство за публику која је могла да учествује у перформансу: „На столу се налазе предмети (шибице, жилети, ножеви, па чак и пиштољ са једним метком) које можете употребити на мени. Ја сам објекат. Сву одговорност за ваше понашање преузимам на себе.“ Све је почело мирно. Посетиоци би стављали повез на њене очи, обележавали је, гребали, поливали хладном водом, писали слогане на њеном телу. Међутим један од посетилаца уперио је пиштољ Марини на слепоочницу. Жена која је стајала поред овог човека говорила му је шта да ради. После овог догађаја, Марина наводи да је научила где да повуче границу када је у питању уметност и тако заштити себе од оваквог ризика.
„Уметник је присутан“
У Музеју модерних уметности „МоМА“ у Њујорку, 2010. године. Марина седи за 
столом у тишини, док посетиоци у овој интерактивној представи могу да седну преко пута и загледају се у њу. Многи не могу да издрже како кажу „њену енергију“, а да не заплачу. Марина је у непомичној пози на дрвеној столици седела 700 сати. Сваки посетилац је могао да седи преко пута ње колико год је желео и осећао потребу. Сваког дана по неколико људи је, после само пар минута гледања, завршавао доживљај сузама. Марина је овако описала људске реакције: „Проникнула сам у душу људи, који су носили такав унутрашњи бол да сам тренутно могла да га осетим и видим. Постала сам огледало њихових осећања. На изложби је било више од 850.000 посетилаца, а међу њима и познате личности као што су Шерон Стоун, Бјорк, Изабела Роселини и други. Месецима пре изложбе Марина је ишла на специјални НАСА програм припреме, који користе и амерички астронаути. Уз дубоку медитацију, чистила је свој ум, а конзумирањем специјалне хране тренирала је тело тако да не иде у тоалет седам сати, колико је проводила дневно на столици.
Живот у Југославији
Марина годинама проналази инспирацију за своје наступе у историји и дешавањима на просторима бивше Југославије. Рођена је у Београду, 30. Новембра 1946. године. Њена мајка Даница Роси, која је потицала из богате, моћне и религиозне породице и отац Војин Абрамовић рођени су у Црној Гори. Маринини родитељи су били партизани и веровали су у револуцију и комунистичку будућност СФРЈ. Храброст коју су показали током Другог светског рата, обезбедила им је статус националних хероја у Титовој послератној Југославији.
Брат њеног деде био је Патријарх Православне цркве и поштован је као светац. Марина у интервјуу за The Observer наводи: „Све у мом детињству се увек вртело око тоталне жртве, било у религији, било у комунизму. То је оно што ме је обележило. Због тога поседујем ову несаломиву вољу.“
Отац Војин напустио је њу и њену мајку 1964. У интервјуу из 1998. описала је како је мајка војнички васпитивала њу и њеног брата. „Нисам смела да напуштам кућу после десет сати увече све до 29-е године. Тако да су и моји наступи били ограничени на извођење до термина када сам морала да дођем кући.“
Марина завршава Академију ликовних уметности у периоду од 1965-70 године. Постдипломске студије уписала је у Загребу, а затим предаје на Академији лепих уметности у Новом Саду. Од 1968. Објављује текстове и цртеже, а 1973. почиње рад на перформансима. Од 1971 до 1976, била је удата за Нешу Париповића, а након развода напушта Југославију и сели се у Амстердам.
Након пресељења упознаје немачког уметника Улаја. 
Ускоро су почели да сарађују и припремају заједничке наступе. Главни концепти њихових перформанса били су его и уметнички идентитет. Ово је био почетак њиховог десетогодишњег заједничког рада и везе. Обоје су били заинтересовани за сопствена културна наслеђа и ритуал. 1988. Марина и Улај одлучују да прекину своју везу духовним путовањем. Свој раскид су такође претворили у уметнички чин, када су пешице кренули са различитих крајева Кинеског зида, да би се срели на половини и рекли: „Збогом“.
Представа
Један уметнички критичар упитао је Марину да објасни разлику између уметности перформанса и позоришта. Ево шта уметница одговара. „Да бисте могли да будете ументик перформансе, морате да мрзите позориште. Оно је лажно… Нож није прави, крв није права, осећања нису права. Перформанс је потпуно другачији: све је право.“ Ипак ова уметница глуми главни лик у представи посвећеној њеном животу. „Трпела сам велики емотивни бол који сам хтела да поставим на сцену. Али, поставило се питање како да играм сопствени живот и да се од њега истовремено дистанцирам. Тада сам се окренула позоришту, које сам одувек мрзела, јер ништа није стварно, а људи играју ликове. Међутим, био ми је потребан тај контекст“, објашњава Абрамовићева.
Представа „Живот и смрт Марине Абрамовић“, редитеља Роберта Вилсона, премијерно је изведена јула 2011. године на Манчестерском међународном фестивалу. Реакције на ово дело биле су опречне, од потпуног одушевљења до жестоке критике.
Марина у представи игра себе, али и лик своје строге мајке која јој је обележила детињство.
У делу наступају и познати глумац Вилијам Дефо као наратор, али и Светлана Спајић, која изводи српске тужбалице.
Књига
Децембра 2011. године промовисана је збирка текстова о Марини Абрамовић, ауторке Наташе Марковић, у библиотеци града Београда.
„Мој је утисак да сви који су успели морали су да оду из ове средине јер нису добили
подршку која им је потребна, а највећа трагедија је да има толико талентованих људи
који не могу да се развију”, цитат је којим почиње књига ,,Марина Абрамовић,
хероина нарцистичке културе“.
Ауторка је навела да је књига покушај да рад Марине Абрамовић приближи људима у Србији, који до сада већином нису ни чули за ову уметницу.
Према истраживању Центра за проучавање културног развитка Србије чак 53% грађана Србије не зна ко је Марина Абрамовић.
Поставља се питање зашто најпознатији српски уметници, завређују толику пажњу на светском нивоу, а у сопственој земљи бивају занемарени и неприметни? Можда наш народ не примећује прави таленат и умеће, окупиран проблемима који га окружују, можда не схвата овакву уметност на прави начин, а можда увек зажмури на труд и рад људи који успеју свуда, само не овде.
Интервју Марине Абрамовић за „The Observer“
Последњи радови
Наука и уметност2. фебруар 2012.Марина Абрамовић шокира и одушевљава свет
Интервју недеље29. јануар 2012.Савремено ропство
Наука и уметност29. јануар 2012.Одри Хепберн – живот као на филму
Вести из несвести27. јануар 2012.На младима свет остаје