Марчело: Покушавали смо да будемо деца најбоље што смо могли

Марко Шелић Марчело има обичај да исправи новинаре када га представе као „свестраног момка”: „Тај комплимент припада некоме ко је истовремено и астрофизичар и столар и гинеколог. Све моје активности тичу се једног истог: бављења писањем. А све што пишем је о људима, псима и мишима.” То чини кроз прозу, новинске колумне и музику. По струци би био професор српског језика да га судбина није навела да се подучавањем и васпитавањем младих бави на разне друге, вероватно продуктивније, начине.

Кафанска традиција некако увек прати наше писце најубојитијег пера. И ова појава у тамној одећи и са још тамнијим подочњацима, наслућује да је и ове вечери њен гост „уметник једнако прогоњен друштвеним и личним демонима”, како за Шелића једном рече Теофил Панчић. У Шелићевом комшилуку на Вождовцу налази се један ресторан у који он често навраћа с пријатељима, а још чешће долази сам и проводи сате пишући. Када уђете у ресторан одмах вам постаје јасно и зашто. Амбијент је осмишљен у правом боемском стилу. Одмах на улазу наилазите на дрвени клавир, а зидови су испуњени попкултурним референцама, постерима и апстрактним уметничким делима. Просторије су мрачне и изазивају меланхолију, али су столови, столице, дрвени клавир, рамови за слике и остала декорација обојени пастелним бојама, што овом ресторану даје топлину и креативни подстицај.

КАД СНОВИ ПОЧНУ ДА СЕ ОСТВАРУЈУ

Ако детињство проведете нестрпљиво ишчекујући сваки нови број омиљеног стрипа, чини се да снови почињу да се остварују оног тренутка када постанете уредник у стрип редакцији радећи на едицији омиљеног стрипа. Љубав према деветој уметности, а посебно према стрипу Дилан Дог, Марка Шелића довела је у редакцију Весели четвртак. „Памтим кад сам био клинац, читаоци Мартија Мистерије били су прави мали паметњаковићи, за разлику од нас диландоговаца који смо били прави мали језици, али онако замишљени над филозофијом живота. То су увек биле две струје – ови што верују у науку и ми који смо као нешто више дилановски, меланхолично филозофични”, присећа се, а благи смешак све време зари његово лице.„Ово је моје омиљено место за седење”, смејући се показује на стрип-постер изнад своје главе.

marcelo i dilan

Утицај Тицијана Склавија, сценаристе стрипа Дилан Дог, оставља велики траг на Шелића као аутора. „Има доста Склавија у мени, има доста дилановског у мени. Мени је управо Дилан сензибилитетски толико и легао што сам од старта препознавао неке своје тачке светоназора у Дилану Догу. Ја иначе верујем да ствари тако и функционишу, да су аутори као левак кроз који пролазе разни утицаји, све што ти се икад допало прође кроз тебе, преради се и онда то што ти ствараш има трагове свега тога. Било би добро да се увек прави јасна разлика између инспирације и плагирања. Реч је о једној филозофији живљења, о свему шта тај аутор верује, о његовом личном обрачунавању са сопственим демонима кроз јунака о коме пише на један начин који је сетан, али не и депресиван.” Док говори о Склавију не покушава да сакрије „штреберску” страст коју осећа према уметности стрипа.

МАШТА УПРКОС СИРОМАШТВУ

Марко Шелић рођен је у Параћину 1983. године. Одрастање у малом граду деведесетих оставило је на њега много ужасних слика којима је као дете, кроз машту и игру, давао другачији изглед. „Са дистанце изгледа лепо само зато што се сећам колико му нисмо дали да изгледа лоше, али наравно, с те исте дистанце, у свој силини објективности, примећујеш и сву одвратност деведесетих. Конкретно у мојој кући је била ситуација да је мајка изгубила посао у штофари као и толико људи у Параћину. Ћале такође. Па је онда ишао до Бугарске сваког викенда, не баш туристички, као и очеви већине мојих другара”, горко се смешећи присећа се Шелић.

deca

„Кад год размишљам о томе искрсавају ми неке слике које смо ми успели да дечјом маштом и игром другачије осмислотворимо, а у ствари су биле ужасне. Рецимо неки „Степ” сокићи на растварање, једна одвратна хемикалија, али то је био сок деведесетих. Па онда неко поврће које се суши, мајке праве неку домаћу верзију вегете, рестрикције, нема струје, хладноћа. И све то наравно, на крају, онако као шлаг на торти, ескалира у бомбардовање. А притом, само слушаш ко је све отишао на ратиште од комшија, од људи које знаш… Где се све то слаже у детињој глави?” Већ неко време у рукама држи цигарету коју је извадио из сиве паклице Пал Мала. И сада више не тако нервозно као досад, полако прстима прелази преко цигарете, на тренутак замишљено застаје над сликама ужаса које су изнедриле деведесете. Пали цигару, још тренутак је загледан у оно што му искрсава пред очима. Затим подиже главу и наставља, као да је дошао до неког битног закључка: „Ми смо покушавали да будемо деца, најбоље што смо могли. Не бих рекао да смо били несвесни, само смо се трудили да не будемо пресвесни. Не више но што мора. И то је, упркос сиромаштву, изискивало од нас више маште. Ми смо, рецимо, ово што се данас назива играма на талби, сами измишљали и цртали. Мораш да скупљаш оружја док идеш по тој табли, па то ти треба да би прошао тамо негде. То су били листови школског блока, па, рецимо, пет листова налепљених. То се игра сатима! Па кад прелазиш с листа на лист,  чека те неки зликовац на крају, па у складу са тиме шта си прикупио бацаш коцкице и онда се на тај начин бориш са њим. После се испоставило да неко зарађује милионе на тој истој идеји, а то је заправо постојало у Параћину деведесетих код аутобуске станице!”, подиже прст у знак тријумфа и чини се као да са поносом говори о једном сасвим срећном детињству. „Сећам се да су неки огромни делови аутобуса били истоварени иза неке зграде на непрегледну гомилу, а ми смо и од тога правили игрицу, ризикујући да добијемо тетанус, али нас то није много бринуло. Дакле, била је идеја да прођеш целу ту конструкцију. Па смо се прво помагали рукама, а онда је био трик да то изведеш без помоћи руку, где се тек ризикује тетанус!”, тренуци узбуђења који нас обузимају увек када причамо о минулим данима срећне стране детињства мешају се са осећајем детиње безбрижности. А онда као да се примири: „Али морам да раздвојим та два аспекта. Постоји оно што је објективно одвратно, а има ових ствари којих ћеш увек да се сећаш као нечега што је било супер – то је добро детињство. А онда кад је све то прошло, онда је дошла средња школа и ту смо већ постајали особе, доносили одлуке. Врло једна типична прича једног од мањих градова Србије.”

КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ ПИСАЦ

У тим мањим градовима Србије ситуација када напуните осамнаест година је прилично јасна: или остајете ту где сте или идете у Београд на студије. С обзиром на своје професионално опредељење, осамнаестогодишњи Марко није могао да наиђе на стопроцентну подршку родитеља када им је саопштио да жели да се бави писањем. Много је разговора било обављено до дана када му је отац рекао да му неће стајати на путу. „Кад си дете постоје неке твоје склоности које треба да се полако гаје да би дале резултат, полако да би ти имао времена да схватиш да ли се само играш или то стварно хоћеш. Ја сам, рецимо, врло волео цртање све док се нисам определио за писање. Данас волим да нешто нацртам за драге људе. Међутим, жртваовао сам то због писања. Нисам осетио да могу да будем оба. Као клинца фасцинирали су ме глумци, али једна конкретна ствар – то како ти постајеш неко други на неодређено време. Ја сам у томе видео врхунски чин човекољубивости. До које мере мораш да разумеш друге људе, до које мере иде твоје саосећање ако си способан да постанеш други човек? А онда схватиш да писци раде, у неку руку, још сулудију ствар – они су сви своји јунаци одјеном или бар неким делом.

Моји родитељи ме никад нису упропастили неподршком, никад ми нису створили комплекс да ја нешто не могу, али ми никад нису дали бланко подршку да ја нешто могу док то нисам доказао. Пре свега, да то није само моје залуђивање.” У својој песми Понос, описује „борбу” за своје опредељење коју је водио против  родитеља. „Не само што је то тако у песми, него сам замолио своје родитеље да се појаве у споту и да одглуме себе. Па је Небојша, мој другар, редитељ казао да су се добро снашли на шта сам му ја одговорио: ‘Па наравно да јесу, целог живота вежбају тај исти скеч, то тако изгледа заиста, нису ништа глумили. Сећају се читавог свог безнађа и запрепашћења кад сам у земљи Србији саопштио да желим да ми читање и писање буду професија’.”

masta

Док говори о студентским данима, испитима, невољама са којима се као студент сусретао, али и искреном поштовању према катедри и професорима, присећа се неких занимљивих ситуација на факултету. „Врло радо говорим о једном детаљу из сусрета на факсу са Гораном Петровићем, нашим академиком и писцем, где нам је он казао једну ствар коју сам ја негде одувек осећао, а то је закључак да ви позајмљујете себе свим јунацима. Каже Кундера: ‘Сви моји јунаци су моје неостварене личности’, у смислу све сам то могао бити ја. И то је врло забавна игра.”

Ако листате Шелићев индекс, гледавши оцене могли бисте рећи да у рукама имате индекс врло доброг студента. Но, ако вам за око западну датумске разлике између положених испита, стекли бисте утисак да се ради о не тако добром студенту. „Датуми умеју да буду врло размакнути, али су оцене добре. Једном сам поништио оцену, добио сам шестицу, па, што би Краљевић Марко рекао: ‘То се мене мучно учинило’. Али не ради се ту о претеривању, има свега, има и седмица и осмица, јесте да сам гледао да то махом буду деветке и десетке јер сам довољно луд да се тиме бавим. То је једини поништен испит. Али нисам излазио кад год нисам био спреман или се десило два пута да вратим питања. Нисам оборен нокаутом ниједном!”

ХЕРОЈИ СУ ТЕ ОСТАВИЛИ ДА УМРЕШ?

Малтерего је књижевна трилогија коју је Марко Шелић започео првом књигом Рубикова столица 2012. године. До сада су читаоци могли да прочитају прва два дела трилогије. Роман Малтерего на један необичан начин осликава борбу са сопственим бесом. Један од битнијих мотива у роману јесу хероји, узори на које се угледамо. „Хероји су те оставили да умреш је један цитат, једна попкултурна референца која се појављује већ у првом делу Малтерега, а показаће се врло битном и за све што се даље буде дешавало. То је стих Девина Таусенда, једног феноменалног певача и гитаристе и врло ми је и интригантно и донекле болно зазвучао тај стих. Оно што је мени прва асоцијација, то је да ми живимо у времену кад хероји не умиру на време. Далеко од тога да било коме на ког сам се икад угледао желим смрт, само се ради о томе што, с једне стране, не оставе ти рецепте како се постаје они, можеш да им се дивиш до сутра, али како се стиже до тамо, то не знамо. А друго, многи од њих стигну да те жестоко разочарају док су још ту. И у том смислу те оставе да умреш. Та ће фраза на различите начине да искрсава и у нардна два тома Малтерега.” Застаје и као да је тренутак да донесе неку веома битну одлуку: „Нећу од овога правити ексклузиву, али наслов последње главе у трећој, дакле последњој књизи Малтерега, гласи Хероји су те пустили да живиш. То је толико битно да се управо на тај начин и завршава, једним другачијим освртом на ту фразу.”

MALTEREGO 3

Као и за његовог јунака Леа, и за Шелића је херој добар човек. Замишљен над овом темом, каже да је писање један од начина потраге за одговором шта значи бити добар човек. „Мислим да можда није ни поента у самом одговору него у сталном провоцирању, односно прављењу, бар литерарно ситуацијама у којима морал бива проблематизован. Што си старији све чешће увиђаш колико је морал једна ригидна ствар, једна црно-бела ствар, а у животу најмање имаш ситуација где је то тако јасно црно-бело. Али, у суштини, увек је компликованије од тога. Тако да, сад је питање који је морал јачи, која етичка вага то просуђује, како знаш да си у праву? Мене, као особу и као аутора, опседа фикс идеја о томе колико је такав човек близу да у име моралности прекрши моралност.”