Манично-параноична ТВ критика

Уснио сам ноћас страшан сан. Нисам сањао вештице, чудовишта, рат, земљотрес, поплаве, ерупције вулкана, смрт и остале непровјерене гласине! Напротив, сањао сам нешто много чудније! Целу су ме ноћ јуриле помахнитале народне ношње са РТС-а! Звучи смешно, али замисли ти да те од два после поноћи до пола 4 ујутру јуре крволочне чакшире, опаки опанци, до зуба наоружане шајкаче и једно зубато јелече (а јелече је најсуровије – пирана у свету убиствене народне ношње). Једва сам жив остао, пробудио сам се у голој води у сред ноћи, а на ТВ-у који је остао укључен ишла је шпица за ЕПП на РТС-у! Не!!! Опет народне ношње!

Искључио сам ТВ и окренуо се на бок, мислио на лепе ствари – да је нека нормална ситуација, бројао бих овце, сада нисам јер сам се бојао да ми у снене маштарије не убаце неку пастирицу младу, тајног агента РТС-а, да ме заведе, а онда да када упаднем у љубавни занос, њеној ношњи искоче очњаци, канџе и остале ТВ претплате и појуре ме по брежуљку – дакле, мислио сам на неке друге лепе ствари и некако успех да заспим. Утонух у други сан те ноћи, када оно имам шта да видим. Стојим усамљен на неком брежуљку, а читава гарда народних ношњи надире ка мени, са брковима Радоша Бајића на челу. Ствар је добрано измакла контроли, није то више зајебанција као онај први сан кад ме је неколико случајно изабраних одевних предмета вијало по брдима. Читава екипа је сада ту.

Ту је бедна пешадија састављена од оних неискусних ношњица што се цецају по најави програма и шпици за ЕПП. Они су најобичније топовско месо, лако бих са њима, могао бих да их поједем за јутарњи програм док кажеш породично благо! Међутим, иза њих се форимирају редови стамене и искусне ношње из емисије „Шљивик“!

 Већ сам се ту био уплашио, а оно што ме је чекало после шљивичких командоса, следило је крв у мојим жилама! Одсекоше ми се ноге од страха (да, баш оне ноге које срамоте завичај јер не знају да играју ужичко коло – те проклете, страноплаћеничке ноге које не поштују традицију и обичаје) када угледах следећи одред ултра-убица у виду ношњи из „Жикине шаренице“!

„Моје право да знам све“ се устремило против мене свим снагама, небо се намрчило, засеваше муње, са околних планина се чује песма извика и скичање прасића (мора да је Јован Мемедовић дошао да прави репортажу о неком селу у брдима, па сад праве фешту) – дакле, спрема се апокалипса пред бој са фолкорним агресорима.

Затрчао сам се храбро на њих, док су они силовито грабили према мени, предвођени брковима Радоша Бајића који су се распоредили на неколицину коња који поново јуре. Уместо мача, пушке или каквог другог оруђа за чување националног идентитета, на њих сам се залетео наоружан одломком из класичног Кишовог есеја о национализму.

Како се само запрепастила маса састављена од неидентификованог броја ношњи и једног пара бркова када је видела да бој нећу бити ни свјетлим оружјем, ни срцем у јунака, већ цитатом: „Кич и фолклор, фолклорни кич, ако вам се тако више свиђа, нису ништа друго до камуфлирани национализам, плодно поље националистичке идеологије. Замах фолклоризма, код нас и у свету, није антрополошке природе, него националистичке. Инсистирање на фамозном couleur locale такође је, ако је изван уметничког контекста (што ће рећи ако није у служби уметничке истине), један од видова национализма, прикривеног.“

Разуларена маса застаде. Једна збуњена ношња из Жикиног одреда упита: „Ко је то рекао?“ На сазнање да се ради о Данилу Кишу, војска се закомеша. Ту сам, морам признати, потценио противника јер сам мислио да је комешање настало као последица разговора на тему – Да ли је том Данилу жена Леа Киш? Једна наивна бабy-ношњица из првих редова бризну у плач и од силне туге јој отпадоше дугмад са прслучета: „Зар наш велики писац тако да пише? Па, како је то могуће! Па, он је у лектири, побогу!“

Иако је после последњег чупања добрих писаца из лектире, Киш у доста мањој мери заступљен него раније, још увек није потпуно избачен. „Шта ви знате о Кишу, уопште?“, упитах руљу, а један позамашни делија из шљивичке јединице загалами: „Знамо све најбитније! Наш велики писац, у леткири је и сахрањен је по православним обичајима!“ Ту су укључи један просвећени пар вунених чарапа: „И не само то, на његовој сахрани је говорио преподобнољубљениславодобитниблагоглагољиви митрополит Амфилохије!“

Прогутао сам кнедлу: „Добро, а шта кажете на овај одломак којим сам вас напао? Је ли?“ Бркови Радоша Бајића проговорише у име свих: „ОК, знамо да Данило Киш и Леа Киш немају ништа једно са другим, нисмо ми толико глупи. Али, морамо да те питамо, овај Кич што си га поменуо у овом, како се оно каже, одломку, шта он дође, мајке ти, Гордану Кичићу?“

Уздахнуо сам и сео на земљу. Томас Бернхард је негде на почетку свог романа „Губитник“ рекао: „Већина уметника не поседује свест о својој уметности. Имају неко дилетантско схватање уметности, остају заувек ухваћени у свом дилентатизму, па чак и најчувенији међу њима“.

 На страну што би се то могло испитати (многе су свињарије оправдане тим дилетантизмом), рецимо да је ова тврдња хипотетички тачна. Док сам буљио у тупе погледе делова одеће (а они нису ништа друго до делови одеће, подједанко као што је то и било која друга одећа – пренаглашени контекст запишавања сопствене територије у који су стављени је оно што их чини опасним) схватио сам да сам глуп што нисам одмах схватио да тек онда кич не може бити свестан тога да је кич.

Приметио сам да се једна групица опанака издвојила са стране и играла коло, нервозна због изненадног склизнућа са бојног на књижевни дискурс. Прућио сам се на земљу и рекао да се предајем. Пустио сам их да се иживљавају на мени, да моје младо тело искоришћава баба која се чешља, да ми рођак са села пева Мој голубе на увце десет пута на repeat, чак сам допустио и једном досадном пару опанака да ми откине ноге и однесе их кући да их учи ужичко коло.

Био сам толико добар да сам чак и дао тек пристиглом РТС-овом уредничком тиму да ми објашњава како на јавном сервису постоје и урбани садржаји, као што су изванредни ситком „Оно као љубав“ и сјајна sexandcity серија „Лисице“. Дозволио сам им све што су тражили, јер сам знао да сваком сну, ма колико ружан био, дође крај.

А сваки пут када стигне рачун у коме пише да треба платити преплату за коришћење јавног сервиса, сетим се тога да ружној јави, нажалост, изгледа да краја нема.