МАЛО ЈЕ МНОГО

Са својих 28 година има осам функција у оквиру ове међународне организације. Али, функције нису битне. Важно је оно што оне доносе, тј. оно чему он може да допринесе док их има

              

               Члан Националног тима за теренску процену и координацију Црвеног крста Србије, Регионалног тима за припрему и одговор на несреће за Југоисточну Европу Међународне федерације Црвеног крста и Црвеног полумесеца, Националне комисије прве помоћи Црвеног крста Србије, инструктор прве помоћи Црвеног крста Србије, Европског савета за кардиопулмуналну реанимацију, члан Националне комиције за спасилаштво на води и планинама, члан штаба за ванредне ситуације ГО Стари град и секретар Црвеног крста Стари град – Ранко Демировић. Човек који је, може се рећи, посветио живот „помагању онима који имају мање среће од неких других“. Његова мисија је „да ублажи, отклони патњу и улије наду људима у најтежим животним ситуацијама“.

               Можете га пронаћи сваког радног дана, у згради преко пута доње стране Студентског парка, од осам до 16 часова, мада често остаје и до касно увече, јер невоља не гледа на сат. „По закону, људи којима треба помоћ, требало би да се обрате Црвеном крсту у својој општини, граду у току радног времена. Међутим кад вам неко дође петнаест минута након краја радног дана, из неке друге општине, ви га нећете одбити. Ово је Црвени крст, он помаже људима без обзира на боју коже, територијалну припадност или радно време.

               Са Црвеним крстом (или како га сам зове, скраћено Крст) пропутовао је целу Србију, све суседне земље као и неке мало даље попут Холандије, Норвешке и других. Иако је посетио многе европске земље, није много тога видео јер је путовао на такмичења која су подразумевала и тренинге и само манифестацију па није много времена остајало за разгледање. Све ово, као ни већина ствари у животу, није дошло преко ноћи.

               „Први контакт са Крстом имао сам у седмом разреду основне школе када су нам представили програм прве помоћи. Са другарима сам се пријавио и спремао за такмичење. Победили смо на општинском, међутим на градско нисам отишао јер су се моји родитељи побунили како запостављам школу“.

Али, „прва љубав заборава нема“ па се у трећем разреду средње школе враћа у Крст. „И од тад почиње живот“. Тамо је проводио све своје слободно време. Помагао је и радио све – од прања прозора до пењања на кров да очисти олук. Био је волонтер на курсу прве помоћи и активно тренирао. Убрзо је постао председник Клуба младих. Са другим волонтерима, водио је децу ометену у развоју на кампове које организује Крст. Први камп био је на Космају. „Тамо сам схватио да радим нешто посебно. Између осталог, сећам се девојчице која је падала у транс и бацала се на под. Нико није знао како да јој приђе. Ја сам се усудио и прихватила је моју руку. У том тренутку, пожелео сам да могу да пружим руку свима који падну а не могу сами да устану!“

               Као такмичар освојио је многе медаље, али је после Европског првенства у пружању прве помоћи у Чешкој, 2003. године, одлучио да престане да се такмичи. „За ово првенство спремали смо се само седам дана. Ипак, бодрили су нас и уверавали да освајамо прво место. Били смо тринаести и то је било највеће разочарање у мом животу. После овога, одлучио сам да оформим групу коју ћу ја тренирати и коју ћу довести до те златне медаље.“

               И успео је. Прво је, 2005. године на Европском првенству у Словачкој, његова екипа освојила пето место, што је тада за Србију био огроман успех, а онда је, две године касније, на Европском првенству у Ирској, довео српски тим на победничко постоље. „Све је ово лепо, постигао сам шта сам желео, али као тренер, на првенствима проживљавао сам најгоре тренутке. Гледао сам свој тим како прави грешке, а нисам смео да им укажем на то, нисам смео да их бодрим када побеђују. Само сам седео скрштених руку и чекао крај.

               Сви ови успеси на једном плану, неки други је морао да трпи.Његови родитељи ипак су имали право кад су му замерили што је запоставио школу. Након завршене средње школе „Петар Драпшин“, смер ваздухопловни саобраћајни техничар, једва успева да упише Саобраћајни факултет. Након петог пута студирања прве године доказује и себи и другима да није направио прави избор. Уписује Вишу техничку школу на Новом Београду и то сасвим случајно. „Спремао сам испит из математику за Саобраћајни факултет, а у то време мој млађи брат Дамир спремао је пријемни за Вишу техничку. Пошто се полагао математика, одлучио сам да се пријавим и ја, отишао на пријемни, положио, уписао на буџет и ето тако је кренуло“. Сада га од дипломе инжењера делe још два испита.

               Као клинац тренирао је фудбал у ФК „Београд“ у тзв. „Ђаволима“ на Карабурми, где и данас живи. Али ђаво каже да није био. Био је углавном миран и дисциплинован сем неких ретких ситуација. Све то због старијег брата Пеце. „ Све што је Пеца радио, ја сам знао да не треба“. Волео је много да вози ролере, а једно време је везивао мараму око главе, и тако на ролерима се спуштао низ гелендер. Оставио је ролере како је растао јер „падова је наравно било, а кости су постајале све тврђе“ Прву симпатију имао је у првом разреду основне школе када је био заљубљен у једну Ирену. Скупио је храбрости и изјавио јој љубав а она му је одговорила истом мером. Тако су наредне две године били момак и девојка и држали се за руке за време школских одмора. Прва права љубав догодила му пред крај средње школе – где би другде него – у Крсту. Звала се Ана и били су заједно пет година. Разишли су се јер је он превише времена проводио у Крсту. „Много људи ми је током ових година замерало што сам у Крсту дан и ноћ, како ништа друго у животу не радим. Схватам и сам да сам се доста тога одрекао зарад неких малих ствари. Али све те мале ствари довеле су ме на садашњу позицију с које могу да учиним велике ствари“.

               Додуше, некад не толико велике, јер се Црвени крст финансира из државног буџета и то врло скромном цифром. Због тога је Ранко организовао људе који ће држати разне програме и тако обезбедити додатне приходе. Све ово како не би долазио у ситуацију да враћа кући људе који покуцају на врата његове канцеларије. „Када ми дође жена с дететом и тражи храну, одећу или било шта друго, а ја имам да јој дам десети део њених реалних потреба, схватим да морам да урадим још много тога како би оваквих сцена било што мање“.

               Ранков циљ јесте да едукује што више људи како би се укључили и помогли онима који имају мање. „Много људи није свесно да сваки и најмањи допринос значи много“. Оно што још није постигао, а жели је да оде у „мисију“ тј. постане делегар Међународног комитета који ће му омогућити да иде на лице места и помаже људима које је задесила нека катастрофа. Ово је једини разлог због којег би отишао из Србије јер је кроз сва своја путовања схватио да је ово право место за њега. „Тамо су људи хладни, отуђени – као роботи. Оно што Србија и ми као њени држављани имамо, а други не, то је – душа“.