МАЛА ТЕЛЕВИЗИЈА – ВЕЛИКА МУКА

 

 

 

 

Кад је држава најавила почетком овог века да ће у радио-дифузну џунглу Србије увести ред, а онда коначно и почела да доноси законе колико да илуструје озбиљност својих намера, многи су јој поверовали. Новинари су се надали да ће нова правила игре гарантовати бољи статус онима који их поштују а било је и авантуристичких подухвата који су личили у старту на амерички сан. Тако је наш саговорник, познати лесковачки новинар Зоран Станисављевић, основао малу локалну телевизију. Данас му, после једне године предузетничког искуства, његова лична ситуација најмање личи на сан. Посебно не на амерички.

 

– Није испало како смо се надали. Ја сам очекивао да ће врло брзо, по окончању конкурса за додељивање локалних ТВ дозвола, стање у медијима да се побољша јер се број емитера преполовио, па би по логици ствари, приходи требало да буду дуплирани а са њима и плате у медијима. Ипак, то се није десило зато што дивљи емитери још увек раде а држава не предузима ништа. С друге стране, утицај политичара на локалне медије, већи је него икада.

 

 

– Док су локални медији били јавна предузећа, постојао је тај утицај али је био ограничен. Са променом власти мењали су се и директори али је током њиховог мандата постојала некаква равнотежа. Опозиција је радила своје и нисмо имали ону ситуацију из деведесетих да се мањина приказује као шака јада или група безумника, или да се уопште не приказује на телевизији. Праћене су активности свих политичких опција. Осим тога, колико знам, функционисале су одређене врсте мониторинга са стране. Тако је “Телевизија Лесковац“, јавно предузеће у коме сам радио, функционисала као једна врста јавног сервиса. Имали смо чак образовни, дечји и документарни програм а све се то дотирало из буџета. 

Данас локалне станице имају уговоре са локалном самоуправом, наравно, на пет или десет пута мање износе, и за тај новац морају да прате апсолутно све промотивне активности градоначелника и његове странке. 

 

 

– Свако појављивање на свечаним отварањима разних градилишта, књижевним вечерима или пријемима, свакако је политичка промоција. Многи од тих догађаја нам нису потребни, често је реч о удаљеним локацијама што изазива трошкове, али ми не смемо да изостанемо. Већ су нам претили укидањем то мало пара уколико се редовно не појављујемо а локалним станицама и 100 и 200 000 динара двоструко значе. С једне стране то је од пресудне важности за платни фонд а поставља се још један проблем. Онај медиј коме укину ту врсту дотација, сигурно неће бити конкурентан у односу на друге. И није овде реч само о парама из општине или града. О многим фирмама се не сме лоше писати јер су велики оглашивачи. То додуше не важи за нас јер смо мала станица и нисмо још увек ушли у такве односе. Поучени искуствима других трудили смо се да се не везујемо за стратешке парнере већ да послујемо са већим бројем ситнијих оглашивача. 

 

 

– Управо су свим станицама обновили уговоре на још шест месеци. Шта ће бити после тога, видећемо. Мислим да ће у очима јавности бити јако непопуларно уколико једино нас буду шиканирали. У сваком случају, борићемо се. Народ је увек на страни слабијег. Нећемо имати новац али ће нам порасти популарност и гледаност.

Уосталом, наш однос према званичницима увек је био професионалан. Никада нисмо имали различит приступ у извештавању, без обзира јесу ли људи на власти, да ли су опозициона странка или можда група грађана.

 

 

– Ево, види се по програму да знамо посао. За једну малу телевизију која је тек пре седам-осам месеци престала да емитује експериментални програм, ово је максимум. Рекламни блокови су нам пуни. Међутим, приходи не покривају трошкове а таква је ситуација, колико знам, и у осталим локалним медијима. Наплата је пала на четвртину уговорених послова. Каснимо са платама два месеца што је боље него код конкуренције, ваљда зато што смо млада кућа. Ево нас у последњој децембарској недељи а многи очекују плате за август или септембар. Нема хлеба у новинарству, посебно ако радите у средини која је позната по пропалој привреди па рекламе углавном узимате од оних фирми које долазе са стране. Не помаже ни то што смо толико јефтини да у Београду често мисле да је у питању грешка кад им кажемо колико кошта наш секунд.

 

Колико заправо код Вас кошта један секунд рекламе у ЕПП блоковима? 

 

– На већини телевизијских станица у унутрашњости, цена за секунд износи 30 до 45 динара. Колико је то мало постаје јасно кад се погледа ценовник било које београдске телевизије. На “Студију Б“, на пример, за секунд рекламе се плаћа до 500 динара. Национална станица “Б92“ наплаћује 2 500 до 5 000 динара за један секунд у рекламним блоковима. На “Пинку“ или националном сервису то се врти око 10 или 20 000. Другим речима, једна плата сниматеља у Лесковцу вреди колико и трептај ока.

Зато ми радимо по цео дан да би опстали. Ја сам из моје бивше фирме отишао са отпремнином коју сам уложио у покретање мале телевизије. Ушла је ту и породична уштеђевина. Да сам знао како све то неће бити довољно, можда бих отворио гвожђарску радњу или стовариште грађевинског материјала. Сигурно бих прошао са мање стресова.

 

 

 

– Новинарство је свакако ризична професија. Знамо да су у Србији убијали новинаре. Свуда има манијака због којих људи гину, било да су новинари или таксисти, али то је већ питање озбиљности или неозбиљности државе. Мене, на пример, нико до сад није хтео да убије. Нису ми ни претили. Батине такође нисам добијао али су ме безуспешно вукли по судовима и давали ми отказе са посла. Била су то “она“ времена. Немам нешто утисак да се држава од тада много уозбиљила. Није се ни политичка сцена суштински променила. Странке су различите а људи остали исти. Својевремено смо, током 2001. године, емитовали свакодневно архивске прилоге из информативних емисија које су ишле деведесетих. Било је велико задовољство гледати актуелне демократске перјанице како забринути над судбином државе и нације седе у првим редовима током трајања неке од конвенција ЈУЛ-а. Сад су ти исти људи стратешки распоређени у свим странкама које смо у међувремену виђали на власти а они грађани које знам са демонстрација, опозиционих трибина или зимских шетњи, углавном и даље немају посао, о функцијама да и не говорим. Немој мислити да нисам писао и о томе. Јесам, али као да нисам. 

 

 

– Верујем. Све се дешава у циклусима и ништа није вечито. Имала је новинарска професија код нас своје узлете. Има их и сада тамо где је на добар начин решено питање финансирања. Постоји и  још један начин да постанемо господа новинари. Да економија ојача таман колико нам треба да као медији будемо самостални. Тад ће она ситна пара од политичара, коју сам поменуо на почетку нашег разговора, да изгледа као непристојна понуда.