Филип Зимбардо у својој студији говори да окружење у којем се налазимо може створити савршену подлогу за трансформацију из „добрих“ у насилне и нехумане појединце
Колико је могуће утицати на људе и преокренути њихов морални компас? Да ли изложеност одређеној социјалној ситуацији може да потисне раније усвојене друштвене и моралне вредности и доведе до непредвиђеног понашања?
Једно од питања којима се психолог др Филип Зимбардо бавио јесте чувени Луцифер ефекат, односно питање на који начин и под којим околностима „обичан човек“ може да „постане зао“. Своје излагање представио је 1971. године кроз Станфордски затворски експеримент који је потегнуо многа контроверзна питања.
|
Учесници су били студенти од 24 године, доброг физичког и психичког здравља, емоционално стабилни, натпросечне интелигенције и без историје раније злоупотребе психоактивних супстанци и учествовања у криминалним радњама.
|
Сви партиципијенти у експерименту су насумично подељени на затворенике и чуваре. Сврха експеримента била је да се провери да ли ће доћи до промене у понашању с обзиром на додељене улоге и у којем ће смеру те промене ићи. Како би експеримент био веродостојан, Зимбардо је симулирао стварно затворско окружење у подруму зграде Станфордског одсека за психологију. Учесници – затвореници чак су и ухапшени од стране полиције у својим домовима.
Стражари су на почетку неприкладно понашање кажњавали склековима, али убрзо су непослушност кажњавали одузимањем одеће и кревета и слањем у самицу.
Након непуна четири дана, чувари су терали затворенике да чисте клозетске шоље голим рукама, скидали су их голе и исмевали сексуално. Почињу да чине деградирајуће ствари, терају их да симулирају содомију.
Окрутност стражара је била толико велика да су затвореницима контролисали и обављање нужде и присиљавали их да исту обављају у кантама у ћелијама. Такође, изазвали су сукобе и неповерење међу затвореницима тако што су само неколицину ставили у ћелију с привилегијама.
Велики број људи сматра да су у питању једноставно појединци који су зли, да се ради о осoбинама личности или карактеру. Ретко се узимају у обзир и други фактори који могу резултирати таквим понашањем и учинити просечног појединца, који се иначе придржава друштвених и моралних вредности, злим.
|
Први учесник напустио је експеримент након мање од 36 сати јер је почео да показује знакове психичког слома. После 42 сата још један учесник је напустио експеримент и његово стање је било још горе. Зимбарду је требало неко време да га увери да није у правом затвору и да само учествује у експерименту.
|
У наредним данима још пет затвореника је раније отпуштено због психичких епизода и нервних сломова. Експеримент је прекинут након непуних 6 дана.
Иако је планирано да експеримент траје две недеље, он је прекинут раније због запањујућих ефеката које истраживачи нису предвидели. Наиме, затвореници и стражари су се толико уживели у своје улоге да су први постали изразито пасивни и депресивни, док су други испољили изненађујуће садистичко понашање, поготовом током ноћи, када су мислили да их нико не види.
Да ли у свакоме од нас лежи зло? Или смо толико пасивни да ће се зло појавити на захтев било ког ауторитета или његовог одсуства у случају Зимбардовог затвора?
Зимбардо говори да одговор лежи у систему: ако људима дате превелику моћ без надзирања створили сте рецепт за злостављање. Обични људи, под околностима које створи систем, почињу да чине брутална, садистичка дела. Стога, сматра он, није питање ко је зао, већ какве треба да буду околности које ће просечну, добру особу навести да чини зла дела.
Застрашујући закључак је да је свако од нас, под одређеним околностима, способан да чини зло
