LET THE HAMMER FALL

Студентски културни центар у Београду, први дан последњег месеца у години. Из правца “Београђанке“ из минута у минут пристижу момци и девојке, екипе момака са дугим косама, лименкама пива у руци и запаљеним цигаретама, у мајицама и дуксевима црне боје на којима се налази име бенда због кога су се сви окупили те хладне децембарске вечери у здању популарног СКЦ – а- шведског пауер метал састава Hammerfall.

            Одмах при уласку у ходник, пре него што се приђе обезбеђењу које проверава карте посетилаца и контролише шта уносе у салу, може се приметити велика гомила ланаца, металних наруквица са бодљама и других “украса“ који се обично могу видети на тзв. “металцима“.

            Након што се прође не тако благи претрес обезбеђења, наставља се право ка увијеним степеницама које воде ка горњем спрату где се налази и концертна сала. На отприлике пола ових степеница може се запазити врло интересантан детаљ- са плафона виси реплика популарног аутомобила “трабант“ направљеног од картона, префарбаног у бело, на чијим регистарским таблицама пише “СКЦ 2009-2011“. Како се приближите врху степеница, из концертне сале чује се веома гласан звук гитаре, певач за ког нисте сигурни да ли заправо пева, или вришти зато што му је неко згазио на ногу и схватате да бенд због кога сте дошли није још изашао на сцену, него да малобројну публику која је дошла и пре заказаног почетка концерта забавља предгрупа “Vicious Rumors“ из Калифорније.

            Већина људи која је стигла налази се испред улаза у салу и, или чекају ред да оставе јакну, или јуре да што пре купе пиво, или пак траже погодан ћошак где могу да запале цигарету, а да их запослени СКЦ – а не јуре да је угасе због новог закона.

            Они који се одлуче да одмах уђу у салу, могу да виде још недовољно окупљену публику како скаче уз треш метал песме бенда из Калифорније, и са великим нестрпљењем очекују звезде вечери да изађу на сцену, а иако би можда хтели да напусте салу и направе паузу пре врхунца вечери, то не чине у страху да им неко заузме место у публици које се налази толико близу бине да могу оправдано да се надају да ће им Јоаким или Оскар пружити руку или погледати баш њих током свирке.

            Прошло је двадесет минута од 22 часа, ‘’Vicious Rumors’’ се захваљује публици на пажњи и напушта бину. Светла се пале, тонци  и сценографи истрчавају, у брзини расклањају опрему и припремају сцену за спектакл. За то време, публика ужурбано улази у салу не би ли била у што бољој позицији.

            Пола једанаест. Светла се поново гасе. Чују се узбуђени врисци из публике. У мраку се може назрети да су чланови бенда већ изашли на бину што очекивано изазива још бурнију и гласнију реакцију публике. Светла се лагано подижу, чују се први рифови песме “Patient Zero“. Шоу може да почне.

            Након двадесетак минута интензивне свирке и одсвиране три песме, међу којима и песма “Any Means Necessary“ за коју је спот сниман у Београду, певач Јоаким Канс се обраћа публици речима “Добро вече Београде, велика је част бити поново овде, да ли сте спремни да се проклето добро забавите вечерас?“. На ово питање, добио је повратну реакцију публике какву само српска публика може да створи. Бенд се поклонио и наставио са свирком.

            Наредних пет песама биле су довољне да се у маси направи неколико “шутки“, да у вис полети која чаша пива и да се људи жељни добре метал свирке лепо проведу. На крају песме “Renegade“, гитариста Оскар Дроњак издвојио се од остатка бенда и одсвирао соло деоницу од које би се чак и онима који не слушају метал музику кожа моментално најежила. Уследили су повици “Оскаре, Србине, Оскаре, Србине“, чиме је публика алудирала на српско порекло главног гитаристе бенда коме је отац Србин, а мајка Швеђанка. Повике публике прекинуо је певач Јоаким Канс духовитом опаском да неће моћи да живе од Оскара уколико публика настави толико да му скандира. Најавио је песму за све девојке у сали и почела је једна од најбољих балада “Hammerfall“ – а, песма “Always Will Be“.

            Како су хитови наставили да се ређају и полако се улазило у други сат свирке, енергија у публици није јењавала. Уследила је песма са којом је бенд започео своју успешну каријеру 1993. године- Let the Hammer fall, а бенд је у већини песме пустио публику да пева и давао јој искључиво инструменталну подршку.

            Концерту је дошао крај. Бенд се као и увек тешко растао од београдске публике, обећао врло скоро виђање и верне обожаваоце позвао у клуб низ улицу да попију пиће заједно са бендом.

            Да ли због тога што је оснивач бенда полу-Србин, да ли због тога што овај бенд има армију обожаваоца међу српском публиком, у сваком случају стиче се утисак да је Hammerfall одавно “прерастао“ СКЦ и да би могли слободно да наредни концерт организују у најмању руку у Београдској арени.

            Као и сваки пут, публика је отишла кућама презадовољна и пресрећна што су им Швеђани по трећи пут приредили незаборавну забаву.