ЛЕСКОВАЦ У СВЕТУ КЊИГЕ КОЈИ НЕСТАЈЕ

Никад горе стање у издаваштву – пример из унутрашњости

ЛЕСКОВАЦ У СВЕТУ КЊИГЕ КОЈИ НЕСТАЈЕ

Из потеза које Министарство културе повлачи последњих година, може се закључити да држава транспарентно показује бригу за судбину књиге у Србији. Ипак, чини се да осим бриге и мало новца нема шта да пружи, па ће издаваштво као и до сада бити изложено лаганом умирању, посебно ван Београда.

Ове године, Министарство је уложило скоро 100 милиона динара и откупило 169.866 примерака књига од 206 издавача и дистрибутера за потребе јавних библиотека на територији Србије. Министар културе Предраг Марковић рекао је приликом објављивања резултата јавног конкурса да се откупом књига не помаже издавачима већ библиотекама и читаоцима, како би што брже и лакше дошли до значајних издања.

Права помоћ издавачкој индустрији биће, међутим, укидање пореза на додату вредност чиме би се Србија сврстала уз Ирску, Норвешку и Велику Британију која не опорезује књиге већ 150 година. Уз драстичан раст куповне моћи и радикално повећавање броја писмених у Србији, могло би се у духу оптимизма говорити о будућности књиге. У супротном, боје се издавачи, обим прочитаног текста сводиће се на титлове из ТВ серија, коментаре на друштвеним мрежама или у најбољем случају на обавезну литературу коју прописују школе и факултети.

Стопа пореског оптерећења производа у сектору културе, посебно књига, питање је опстанка издавача у малим земљама па је почетком ове године културна јавност у Чешкој била јако узнемирена најавама да ће ПДВ на књиге бити повећан са 10 на 20 посто. Максималним износом књиге су оптерећене у Албанији, Бугарској и Украјини а код нас важи нижа стопа од 8 процената која се може и укинути неосетно по државу.

Како решити друге проблеме зарад велике жеље да књига преживи у земљи која и није неки амбијент за преживљавање? Сведоци смо да куповна моћ неиздрживо споро расте а то је главни предуслов да нација заволи књигу и читање. У потрошачку корпу статистика одавно не ставља книгу јер су из ње извађени артикли који су много потребнији просечном становнику.

Највећи проблем, рекло би се, чини скандалозно висок проценат неписмених у Србији где има око милион и 350.000 становника без дана школе или са само неколико разреда осмогодишње. Међу образованима највише је оних са средњом школом, а високо образовање има свега 6,5 одсто грађана.

“Више од 227.000 житеља Србије потписује се палцем. Истовремено, проценат неписмених у читавој Европи је свега 1,5 одсто. На нивоу Србије има их 3,45 а у Јабланичком округу дупло више – 8,49 процената, или 18.314 неписмених од 250 хиљада становника. Број оних који не познају сва слова већи је само у Топличком округу“, каже Драган Крстић, начелник Одељења статистике у Лесковцу. Он појашњава да удео редовних читалаца књиге у градовима унутрашњости Србије није толико мањи у односу на Београд, колико је у сиромашним срединама мања куповна моћ. Осим тога, игра улогу и висок проценат руралног становништва које има сасвим другачије навике.

“Опстати у издаваштву ван Београда упоредо негујући купце и њихове читалачке навике, равно је немогућој мисији“, сматра Драган Стошић, раније издавач а сада власник једне од три “праве“ књижаре у Лесковцу. Он сматра да без без бољег стандарда нема ни боље позиције књиге као најважнијег културног производа.

“У развијеним европским земљама, као што су Немачка, скандинавске земље, Швајцарска или Француска, издавачи који објављују књиге из хуманистичких наука нису препуштени тржишту већ министарства културе улажу у њихове пројекте. Центар за књигу у Француској додељује субвенције а песницима стипендије. У Америци постоји институција песничког лауреата Конгресне библиотеке која најбољем аутору из домена белетристике даје 35.000 долара и организује му промоције. Код нас је издавање збирки песама потпуно замрло“, закључује Стошић.

Сцене из филмова у којима се види круна великог труда једног писца, кад он потписује примерке своје нове књиге а читаоци не крију своје усхићење што су после дужег чекања у реду успели да дођу до посвете, свакако су веома ретке у Србији а ван Београда, као метрополе издаваштва, вероватно се никад нису ни десиле. Иако промоције разних књига нису ретка појава, на њима осим уредника, издавача и аутора учествују пословни партнери, пријатељи и познаници ове тројице, и то углавном из куртоазних разлога. Вероватно због пријатељства, не пада им на памет да купе књигу поштованог аутора већ подразумевају да ће им је он поклонити.

Има и оних који су истински заинтересовани за промоцију нове књиге и углавном су редовни на овим догађајима. Ипак, не носе са собом готовину да би књигу купили на лицу места, па зато остају без посвете.

Наравно, у поређењу са златним осамдесетим годинама кад се располагало великим југословенским тржиштем са 20 милиона становника и кад су се књиге продавале на здравим комерцијалним основама, стање изгледа горе него што јесте. Пре овог периода, кад су се књиге штампале о државном трошку и кад је преовладавао идеолошки критеријум, стање је било још комфорније за издаваче и ауторе. А оно што је уследило после осамдесетих и још увек траје у виду лоше тржишне ситуације, никако да изађе из стања жељене привремености.

Мина Кебин извршни уредник “Лагуне“, водећег српског издавача, такође сматра да основни проблем малих тиража књига на српском тржишту није у непредузимљивом издаваштву већ у стандарду нашег друштва. Оцењује да су примања потенцијалних читалаца сувише мала и они се зато ограничавају на решавање егзистенцијалних питања па је тако култура уопште, а самим тим и читање књига, постала луксуз.

“Књиге се данас ређе купују а много чешће позајмљују из јавних или приватних библиотека. С друге стране, општи пад критеријума и занемаривање рада с младим људима као потенцијалним читаоцима, чија је пажња сада преусмерена на електронске медије и естрадну забаву, у великој мери допринели су томе да нових читалаца буде мање него раније“, оцењује уредница “Лагуне“.

Ова издавачка кућа је, како се види из “Узајамног каталога издавача Србије“ убедљиво најпродуктивнија са 260 издања. Како се могло и очекивати, најбројнији међу “првих 100“ су издавачи из Београда. Следи неколико из Новог Сада, три су из Чачка, два из Ниша док Крагујевац има само једног издавача вредног пажње (“Империја књиге“), али високо позиционираног на седмом месту. Лесковачки приватни издавач “Филекс“, налази се на 78. месту. То, наравно, не значи да је једини у Лесковцу, али је тренутно једини приватник који се одлучио да заради хлеб правећи књиге.

“Филекс“ опстаје захваљујући стопостотном финансијском учешћу аутора или спонзора које он прибави. Књига се тако појави са кратким захвалницама фирмама које су помогле њено појављивање а структура наслова је разноврсна – од збирки песама до озбиљних монографија локалног значаја и тематике у које се често уложи рад вредан поштовања.

Стање је нешто другачије код других издавача. Убедљиво је најозбиљнији Народни музеј, са тридесетак наслова у последње две деценије.

Осим посебних издања, Музеј има у својој библиотеци велики број каталога и научни часопис “Лесковачки зборник“, који без прекида излази од 1960. године. Њему се од 1994. године придружује Историјски архив града Лесковца са по једним издањем годишње, бавећи се по правилу локалном историографијом али не ангажује ауторе националног значаја, какав је академик Владимир Стојанчевић који је дела о Лесковцу и југу Србије издавао деценијама искључиво преко лесковачког музеја.

И народна библиотека покушава да се у најтеже време за издаваче уврсти у ово престижно друштво. Њена директорка Александра Самокол Јовановић каже да су то покушавали 40 година и на крају успели под формом пројектног финансирања. Првенац библиотеке зове се се “Визуелно благо библиотека југоисточне Србије“.

“Био је расписан конкурс а ми смо мислили да је визуелно благо шест библиотека југоисточне Србије запостављено. Тираж је додуше мали (300 примерака), али то је само почетак. Нисмо имали уредника, сами смо лекторисали, а и графички дизајн смо сами урадили. То је то ипак био првенац, какав год да је“, сумира досадашњи учинак директорка лесковачке библиотеке.

Пре неколико година, лесковачки културни центар који периодично издаје два књижевна часописа, објавио је једну књигу, о чувеној цркви “оџаклији“ из турског времена.

Срђан Стојановић, директор лесковачког музеја, каже да од нових књига ове године а вероватно и следеће, неће бити ништа. Једва су успели да одрже континуитет излажења Лесковачког зборника који сваке године после пола века излажења “виси о концу“.

“Град не даје новац за издавачке активности а књиге са музејском тематиком не купују се у довољном броју да би приход покрио трошкове. Слична је ситуација и код других издавача. И они улазе у издавачки ризик пре свега да би се књига појавила. До сада је некако помагала општина, односно град Лесковац. Од сада, највероватније – никако. Нису сиромашни само грађани већ и градски буџет“, оцењује ситуацију директор Музеја који указује и на то да има мало интересената за музеолошке теме али зато је “ова област значајна за много дужи временски период па би о томе требало пре свега да брине држава“.

Да се издаваштво у Лесковцу не би сасвим угасило, заједно са осталим културним активностима које су такође утихнуле, Град Лесковац је пре неколико месеци расписао конкурс за пројекте у култури, вредан укупно три милиона. Новац је требало да буде пребачен на рачуне оних чије су идеје прихваћене, али се то још није десило. Тако је било прошле и претпрошле године а нови конкурс за активности у култури најављује се за крај августа ове године. У жељи да помогне културу на издисају а са њом и издаваштво, град Лесковац је створио себи обавезу по основу три конкурса и најављује следећи. У сваком случају, скептици верују да се до краја године неће појавити ни један нови наслов, а и ако се појави, по старом лесковачком обичају, пре ће се разделити него продати.