Лепо је и да се види и да се проба репортажа – ,,Пролећни укус Фест“

54516042 259530511601609 8070449351131922432 n

Никакви мириси из београдске Комбанк дворане не допиру до кафића испред. Не осећа се храна
пржена у уљу, дим, много масти, зачина и осталих јаких мириса помоћу којих, неколико километара
унапред, успевате да лоцирате фестивале хране. Разлог томе је уникатност овог фестивал на коме
су, како кажу његови организатори – ,,Само домаћи производи, брижљиво узгајани по најздравијој
рецептури“.

,,Могу ли да се вратим по још оног?“ чује се глас девојчице процветалог апетита, у хаљини
измазаној чоколадом пролећних слаткиша. По броју штандова и посетилаца фестивал не делује баш популарно али, посматрајући њихове
производе, изгледа да им то и није примарни циљ. На самом улазу, оним првим, брзим,
панорамским погледом приметно је да се највећи број изложених производа не може наћи на
полицама наших супермаркет. У централном делу Комбанк дворане простире се црвени тепих који
води до стола са пехарима. Испред стола седе представници Министарства пољопривреде, Секретаријата
за привреду Скупштине Београда, Амбасаде Египта и још по који угледни гост. Почињу уводну
причу о другом по реду, пролећно зачињеном ,,Укус Фесту” и објашњавају сврху изложених
пехара: ,,Другог дана фестивала, у недељу 24. марта у 17 часова, на свечаној церемонији,
специјални међународни жири прогласиће најбоље произвођаче хране и пића у 9 различитих категорија.
Најпрестижнију награду ‘Пролећног укус Фест-а’, специјални ‘Гранд Приx’ фестивалске публике,
освојиће производ који добије највише гласова посетилаца”, каже модератор фестивала.

Млечни пут

Десно од самог улаза, старија господја одевена у швајцарску народну ношњу плаве сукње и
чипкасте беле блузе са плавим корсетом на пертлање, поносно стоји иза својих облих сирева са
дебелом кором која се пресијава. За оне пегасте лако се препозна да су са зачином, као што је
лако уочљиво да су димљени они који изгледају као да су се докотрљали из цртаћа. Медју тим
сиревима са босанских планина, тешко се разазна који од њих није купрешки, него је залутао из
Башке, јер има и таквих. Ова житељка Купреса каже да купрешки сир са зачином производе у улици
која носи назив ,,Пут љековитог биља” а радозналом посетиоцу наставља да одаје тајну свог
рецепта ,,Сав сир који произведемо попнемо на планину Стожер, отиснемо га одозго и шта успут
“нафат” љековитог биља – нафата.”
Иза Босанке у швајцарској народној ношњи, бели се штанд слатког конкурента – марскапоне сир.
Бела резанца, размештени бели чаршаф, беле штрудле са комадима воћа, чоколаде и орашастих
плодова, овај призор асоцира на све, али на сир најмање.

Пролазећи овим млечним путем, истиче се штанд са само једним сирним намазом прављеним од
орашастих плодова. Поред њега је велика машина за млевење коју, бројним флајерима, рекламирају
као заслужну за његову текстуру. Љубитељка сирева са овог штанда каже да је дуго, као
историчарка уметности, проучавала историју ове намирнице. Она често обилази друге државе у којима
предаје о њиховим националним сиревима и њено стручно мишљење је да ми Срби ,,немамо
никакав сир”. Од хиљаду различитих врста које прави одлучила се да истакне баш овај, алтернативни
сирни намаз јер, како каже ,,бити веган је сада у моди”. Коментарише исхарну модерног доба
,,људи сада једу свашта, сумњиве пекаре су на сваком кораку, а када сам ја била дете јело се
само оно што мајка спреми“ и завршава саветом да ,,треба јести мало и пробирљиво“.
На крају ,,пута” домаћин штанда ,,Милетић” прича о пореклу његовог сира: ,,Настао је по рецепту
маме Живадинке која га је правила за свог сина студента. Пошто су његови цимери сваки пут
нестрпљиво чекали да њиховом другу стигне пакете од маме, Живадинка је покренула породичну
млекару. У окружењу Жељина, Копаоника и Гоча правимо сир са додатком домаће сланине од
свињског меса, сланине мангулице и говедје пршуте. Наше пољопривредно газдинство посебно
производи и сиреве припремљене по шериатским законима, за конзументе ХАЛАЛ оријентације.”

Колико воћа

Аронија у свој њеној популарности, која је недавно ескалирала у Србији, није изостала ни на овој
манифестацији. Као што би предуго трајало набрајање свих њених лековита дејства, која досежу
скоро и до лечења слепила (спречава појаву катаракте и других очних обољења), тако би се и
помињање свих тезги, на којима је аронија претворена у све што може људски стомак да свари,
одужило у недоглед. Довољно је рећи – љубичасти се све: сокови, матични сокови, џемови, преливи,
надеви, сирупи, слатко; ракије, ликери, вина; па и палачинке, пите и колачи.
Наравно, тој љубичанствености доприносе и производи од других, мање комерцијалних, дивљих
,,бобица“. Воће је на целој манифестацији, и у његовој количини и у његовој намени, стопроцентно
искоришћено. Густи сокови доказују да је та стопроцентност присутна и појединачно у свакој
изложеној флаши и тегли, хвале се воћари штанда ,,QУИНЦЕ М&амп;Д“: ,,Ми се увек питамо колико
максимално воћа може да иде у наше тегле и флаше.“

Савремене гастрономске идеологије

Мањи проценат млађих посетилаца, окупио се око контраверзног штанда да дегустира медовачу са
канабисом. Распоређујући конопље на пулту, жена са минђушама у облику листа марихуане,
објашњава изложене конзерве иностраног напитка: ,,То није наш производ. Њиме смо хтели да
истакнемо како конзумирање ове биљке, у другим државама, није табу.”

Група људи која је критиковала назив штанда ,,Вегапчићи“, сматрајући да није етички, асоцирати људе
на оно од чега су се, вероватно не тако лако одрекли, слушала је одбрану идеологије прехрањивања
домаћина штанда: ,,Исклијала семена се могу сматрати за мини био-фабрике које продуктују
витамине и антиоксиданте, повећавају сварљивост и биолошку вредност нутритијента, као што су
протеин, уједно их чинећи лакше доступним.“ На њиховом столу су паковања ручно прављених
ћевапа од проклијалог жита и кесе са млевеним месом, од истих састојака, захваљујући којима
вегани могу да праве сос за шпагете, лазање, мусаку и сарме. Домаћини, одевени у зелене
мајице, сматрају да је мало оних, вегана или ,,месоједа”, којима се неће допасти хрскави ћевап
чији укус подсећа на чипс са високим нутритивним вредностима: ,,Мислимо да је ,,веганћевапчић”
доказао да може да буде укуснији од месног ћевапа.”

Иновативни мед које је отишао даље од цветних ливада и дрвећа багрема, до древних арома Шри
Ланке, органског кокоса, нане и ђумбира, осмислили су предузетници ,,Мед МЕД-а”. Њихов
изглед најмладјих пчелара, потврдјује момак крај штанда: ,,Ми смо једни од ретких људи наше
генерације који су одлучили да побегну у природу, са идејом да очувају њу и њене пчеле.”
У целој овој причи, о малим породичним фирмама, бакиним рецептима и ручно прављеним и
узгајаним производима широм Србије, штрчи корпорација ,,Ла линеа верде”. Њено седиште је у
Милану, а своје упаковане салате и ,,свеже” супе (у пластичним чинијама) извози у 25 држава.
Увозне ,,бебе” спанаћа (бабy спинацх) и кељ, су заробљени у пластичним кесама па гост крај
штанда не успева да демантујем (или потврдим) своју хипотезу да све то поврће, популарано у
маркетима на Западу, има исти укус. Чак и да је чери парадајз истог укуса као и пашканат, нису сви
листови зелене салате, спанаћа и купуса истог ,,старосног доба”. Они су подељени на ,,искусне”,
одрасле – ,,адултс леаф” и оне незреле, младе – ,,бабy леаф”.

Зачињено традицијом

Одмах до евалуативних намирница ,,новог правца“ као контраст њиховом зеленули, црвене се
традиционални сухомеснати производи ,,Драгин КУЛЕН&амп;КОБАСИЦА“ – породична мануфактура
која је спојила укусе Славоније и Срема. Њихов кулен у кати, равни кулен, ловачка кобасица (свежа
и сува), сланина, суви врат и печеница сушени су на трешњи и букви, производећи, наглашава домаћин
,,специјални шмек“. Народ чачкалицама напада домаћу ћурећу пршуту са хималајском соли и белим
луком из баште, а домаћин је задовољно брани: ,,Ако вам се допада, могу да вам је лично
донесемо на кућну адресу, само поручите телефоном.“ Узимајући у обзир да ова пршута има
низак проценат масти, а да велики број љубитеља меса има проблем са холестеролом, самоуверност
господина, да ће му телефон често звонити, скроз је оправдана.
На флајеру штанда ,,Раданска ружа” поред производног програма – ајвар, мацкало, пеглана
паприка, раданска салата, џем од шљива са орасима, слатко од ружа – наведен је и тајни састојак, по коме ови уобичајни прозводи наше националне кухиње добијају на аутонтичности: ,,Социјално предузеће Раданска РУЖА доо Лебане, први је пример цивилно јавног партнерства у овој области. Предузеће превасходно запошљава самохране мајке и жене са инвалидитетом”. Њихова посебностније упадљива као код намаза од шумских печурака, меда са златом, чварака уваљаних у цимет и какао, пита од бундевиног брашна и сапуна од оплодјених јаја Јапанске препелице (који се раде по манастриским рецептурама, за израду мелема, старих 650 година). Ипак, и у поредјењу са аутентичношћу меда ,,за медаљу”, прича која стоји иза производа ,,Раданске руже” чини их за арому посебнијим.

Гостујућа египатска трпеза

Иза скулптуре фараона, оријентални стољнак ишаран вињетама јаких основних боја. Шећере се
баклаве, мантије и умеле са бадемом и пистаћима, измедју украсних реса златних боја И тањира
који величају фараоне старог Египта. Стаклена флаша из које мирише млеко од кокоса,
немогућношћу да се купи, оставила је чуло укуса дегустаната у вечној носталгији. Амбасада
Египта желела је да овим штандом, сем камила и пираминда, прикаже и своју кухињу као још један,
мање познат, разлог туристима да посете њихову земљу.

Последњи укус

Људи могу да разликују четири основна укуса, па су њихови прави изазивачи били за штандом љутих
сосова. За њихов укус не постоје хеморецептори на језику, већ их региструјемо када се надраже
његови рецептори за бол. Господин са математичком прорачунатошћу за ноте укуса покушава да
убеди оне који покушавају да избегну дегустацију, са изговором да не подносе љуто: ,,Не брини,
направили смо ми и љути сос за жене.“ ,,Љути сос за жене“ се не зауставља ни на једном рецептору
укуса. Тешко је одредити да ли је горак, сладак, кисео или слан, а ни рецептори за бол не реагују. С
обзиром да је успео да нациља све групе потрошача ,,Љути штрајк” се може сврстати у, не у
потпуности признат, пети укус ,,умами” (кој је откривен 1908. године и на јапанском значи
,,укусан”), достижан само правим инжињерима укуса.

Седам је сата и најављују да ће за сат времена бити крај данашњих дегустација. На излазу из
Комбанк дворане, неко од излагача склања свој рекламни пано на коме пише: ,,Лепо је и да се
види и да се проба”. Можда сматра да су се гости, након данашњег дана, уверили у поруку и да му
она, тако очигледна, неће ни требати за сутрашњи дан манифестације. Испред улаза, прави се гужва из
које се чује коментар: ,,Мени ће ово да буде осми пут како их слушам!” Очигледно се ова, лепо
одевена, група људи спрема да заузме прве редове на аукустичном концерту ,,Ван Гог-а”. За
пола сата, укусе у Комбанк дворани замениће звуци концерта ,,на дрва”, како га је претходног
дана , у емисји ,,24минута са Зораном Кесићем”, именовао певач групе.