Лектиру читам углавном када очекујем да ће ме професор питати

Међу средњошколцима све мањи број оних који редовно читају књиге, што за последицу има потешкоће у писменом и усменом изражавању младих

„Три дана немој читати књиге и твоје ће речи изгубити лепоту“, каже позната кинеска пословица. Код нас је, чини се, ситуација мало другачија. Наиме, резултати недавног истраживања Завода за проучавање културног развитка показали су да чак 80 одсто Срба признаје да годинама уназад није прочитало ни једну једину књигу. Ништа мање забрињавајући нису ни резултати истраживања спроведеног међу младима, према којима најмању жељу за читањем показују средњошколци, који углавном читају зато што морају, или никако не читају.

Књига, која је некада била привилегија имућних и предмет жудње, данас је постала задовољство на које мало ко од младих троши слободно време. Уколико се узме у обзир да доступност књига никад није била већа, а интересовање за њима мање, могло би се рећи да читање код нас полако „излази из моде“. За овако поражавајућу ситуацију стручњаци тврде да су криви брз начин живота, интернет и посебно свеопшти пад интересовања за културу. Развој технологије донео нам је бројне предности, али је чињеница да их мало ко од младих користи на прави начин. Деловање културне глобализације, на темељу механизма забаве, довело је до учесталог и масовног провођења слободног времена на друштвеним мрежама , испред ТВ-а, те у шопинг центрима, уместо продуктивног утрошка енергије на читање и друге облике културног уздизања. Афинитети младих постали су тривијални садржаји који ни на који начин не наводе на размишљање. Социолог Душанка Слијепчевић сматра да је дошло до потискивања читања, јер ново доба мултимедије подразумева нове приоритете конзумације претежно аудио-визуелних садржаја.

„Читање као да више није у моди у односу на ранија времена када се начитаност строго сматрала општом културом, а начитани људи узорима. Чини се да су савремени културни трендови усадили страх од читања, као од превазиђене и беспотребне активности која више није од пресудног значаја за појединца постиндустријског друштва. Ово претендује да постане тренд, нарочито проблематичан уколико се узме у обзир његов утицај на специфичну друштвену групу, каква је омладина, која представља развојну категорију у фази припреме, односно оспособљавања за учешће у друштвеним токовима“, објашњава Слијепчевићева.

Средњошколци се са књигама светске и домаће књижевности сусрећу, углавном, само на часовима матерњег језика. За разлику од основаца који најрадије откривају свет књига, средњошколцима читање временом престаје бити ужитак, те постаје обавеза и терет. Уместо да се за потребе школских лектира или домаћих задатака баве читањем задатих књига и других материјала, доступност података на мрежи, сада им као алтернативу омогућава претраживање већ готових анализа и интерпретација, које су инстант решење за уштеду труда (интелектуалних напора) и времена, али и препрека обогаћивању искуства личним закључцима и доживљајима прочитаног. Професорка Српског језика и књижевности Тања Јоргић истиче да са сваком новом генерацијом ученика нестају прави заљубљеници у књиге.

„Својим ученицима настојим да пренесем навику читања тако што им дајем барем две лектире месечно. Ипак, ретки су они који све читају у односу на претходне генерације. Ако и прочитају лектиру, раде то искључиво због оцене. Плашим се да полако губимо праве заљубљенике у књиге“, каже Јоргићева.

Дела која средњошколци обрађују на часовима, а која би сваки образован човек морао да прочита, требало би да их уведу у свет књига и наведу да заволе читање. Међутим, из разговора са ученицима сазнајемо да велики број њих чита само како би добили добру оцену, а не због тога што их то истински занима или због жеље да нешто из тога науче. Ученик трећег разреда гимназије Милан Стевић истиче да не воли читати књиге, јер је већина оних које се налазе на списку лектире досадна и нејасна.

„Све оно што читамо за лектиру је застарело и досадно, а професори се не труде превише да нам приближе садржај, што додатно убија моју жељу за читањем. Лектиру најчешће читам када очекујем да ће ме професор питати.“

Писмено и усмено изражавање младих најјаснији је одраз (не)читања књига. Нечитањем се губи прилика усвајања лепог и правилног писања (изражавања), па се последице јављају у виду некоректног писменог и усменог изражавања, подстакнутог упрошћеним језиком телевизије и нових медија (жаргонски изрази). Модерно доба и глобализација довели су до тога да је говор младих, услед недовољног познавања властитог језика, испуњен страним речима, најчешће енглеског порекла (филинг, респект, вајб, итд), понављањем појединих фраза, као и прекомерном употребом везника. Студент Филолошког факултета Алекса Митровић наводи да је читање књига знатно допринело његовом самопоуздању приликом усменог одговарања на испитима и да је то једна од највећих предности читања.

„Одувек сам волео да читам. То је и разлог због кога сам уписао овај факултет. Захваљујући огромном броју прочитаних књига увек сам више волео да одговарам усмено, јер нисам имао страх да нећу успети да изнесем своје мишљење на прави начин. Мислим да је то кључно за сваку младу особу, без обзира чиме се баве или на који факултет иду“, истиче студент Алекса Митровић.

Председница Удружења лектора Републике Српске Александра Савић сматра да основног кривца за кризу читања треба тражити у породици, образовном систему и вршњачким групама младих, али исто тако и да решење постоји уколико би се уложио већи труд у приближавање садржаја младима и додатног усавршавања образовног система.

„Свет у коме млади одрастају не треба мењати. Не треба им одузимати мобилне телефоне, враћати их у прошла времена и говорити како је тада било боље. Треба се том свету придружити и искористити његове огромне предности. Дакле, решење постоји, а оно не подразумева кукање, него рад и додатно усавршавање. Не требамо затварати очи пред чињеницама, а то је да је образовање какво смо ми имали омладини досадно. Можда је и нама било досадно, али ми нисмо имали избора. Они имају избора и могу без прочитане књиге зарадити милионе, што је постао водећи критеријум приликом планирања будућности“, објашњава Савићева.

Вишак лажних и непотребних информација довели су до тога да је већина људи данас полуписмена. Управо због тога треба на свим пољима истицати важност читања, која је пресудна у развоју младог човека. Могло би се рећи да је младима читање стран појам и због тога што је пут до књиге тежак и подразумева одређену дозу чекања и стрпљења како бисмо дошли до жељених резултата. Из тога проистиче питање- ко је од младих, заиста, вољан да чека, када милиони људи добију све што траже и желе само једним кликом? Све ово указује на то да је узроке кризе читања узалудно тражити само у недостацима образовног система, те у факторима као што су експанзија забаве, медијских утицаја и технологије, када су узроци много дубљи, а то су потпуна трансформација система вредности и недовољна државна улагања у културу и залагања за очување језика и књижевности.