Студентски радови

Лејтон Хјуит

29. март 2021.
Саша Озмо

Крстарио сам тако НБА радњом са својим братом Мишом у Њујорку 2019. године и за касом смо налетели на познату фацу. Купио је три тренерке, једну Чикаго Булса, чини ми се. Није био лак на осмеху – такав је често, бар колико је нама као јавности познато – али пристао је на фотографију. Био је то Лејтон Хјуит, један од мојих тениских клиначких идола.

Његово име ових дана поново се спомиње – пре Данила Медведева, Аустралијанац је био последњи човек међу двојициом најбољих на АТП листи пре него што су завладали Ђоковић, Федерер, Надал и Мари.
Лејтон Хјуит – шампион обичног човека

Било је то у јулу 2005. године, а не рачунајући баш Роџера и Рафу, остали чланови тадашњег топ 10 увелико су се повукли – Енди Родик, Марат Сафин, Андре Агаси, Николај Давиденко, Гиљермо Кањас, Томас Јохансон и Давид Налбандијан.

Многи од нас спорт гледају због емоција. Лично, увек сам волео више спортисте који су у стању да покажу своју људску страну на терену – да се изнервирају, гестикулирају, бурно радују, посвађају…

Хјуит је умео све то. Ипак, нисам га само због тога рано заволео и здушно навијао за њега и кад је постало јасно да ће бити међу онима којима је велики Роџер Федерер ускратио још веће успехе. Можда још већи разлог био је тај што се никада, апсолутно никада није предавао, у том смислу је био Надал пре Надала.

„Мој став је увек да дајем 100 посто себе све време, независно од тога да ли сам тенисер или радим у канцеларији од девет до пет. Увек сам желео да из себе извучем максимум“, рекао је Лејтон на опроштајној конференцији за медије после Аустралијан опена 2016. године.

Такав став донео му је много, али није му мало ни одузео. На сваком тренингу ишао је до балчака и то његово тело некада није могло да издржи. Бројне повреде су га успориле, можда га и стајале још неких добрих резултата, али оставио је неизбрисив траг у историји тениса.

Увек је незахвално поредити епохе и конкуренцију, али с ове дистанце, нису без аргументата они који тврде да је Хјуит искористио рупу после силаска с највеће сцене генерације Сампраса и Агасија, а пре пуног цвата Роџера Федерера (укупни скор био је 18-9, али је Швајцарац добио 16 од последњих 18 окршаја). Па, нека се то и тако назове, али Хјуит је имао каријеру дивљења вредну.

Створио је уметност од тајминга при ударцима, његов равни бекхенд у пењању био је један од најлепших призора у тенису. Форхендом је тукао дубоко и константно, а кратким кораком и гепардским ритерном подсећао је на Агасија. Све то знамо да ценимо сада, али кад је био млад, на први поглед то није био тенисер предодређен за врх. Висок свега 178 цм, без убитачног сервиса – пројектовани плафон био му је знатно нижи.

Ипак, у спорту често важну улогу играју икс фактори – у Хјуитовом случају то су били рударски менталитет и глад за победама. Један колега то је добро описао: као да је сваки меч у својој каријери играо за голи живот. Када чујете Рафаела Надала како говори о томе да треба „пронаћи уживање у патњи на терену“, то звучи као да је Шпанац дефинисао суштину Лејтона Хјуита. Можда и најфинију илустрацију његовог менталитета налазимо у његовом одговору на то коју би супермоћ желео да има. Летење, невидљивост, то су неки од уобичајених одговора, али не, Хјуит би волео да може да руши зидове рукама. И да, на журку из снова позвао би Мухамеда Алија.

Свет је први пут чуо за Лејтона када се из његовог родног Аделајда прочуо глас – 16-годишњак, 550. на АТП листи, савладао је великог Агасија, човека на којег је играчки толико личио. Тада креће његов муњевити успон, а највеће успехе у каријери остварио је до 25. године.

Фанатични рад доносио је континуитет и он је на првом месту на АТП листи провео чак 80 недеља, а истовремено је и најмлађи број један у историји, пошто се на тениски врх попео са само 20 година.

Освојио је две гренд слем титуле – у Њујорку је 2001. у финалу декласирао великог Пита Сампраса 7:6, 6:1, 6:1 на турниру на којем је избацио и Кафељникова, Родика и Хаса. Следеће сезоне подигао је и трофеј намењен шампиону Вимблдона, и то поново убедљивим наступом у финалу и тријумфом 6:1, 6:3, 6:2 над Налбандијаном.

„Људи су говорили да нисам довољно крупан да бих успео на трави и да би требало чешће да играм сервис-волеј. После неког времена само сам рекао себи: ’Кога бирга, играћу своју игру и наћи ћу начин да успем’“, изјавио је Хјуит 2004. године.

Још двапут је играо у гренд слем финалима – у Мелбурну је 2005. године добио први сет, али је Марат Сафин узео наредна три. Годину дана раније на УС опену Федерер је освојио прву од својих пет везаних титула, разбио је Хјуита у финалу са 6:0, 7:6, 6:0.

Његово чувено цоме он уз стиснуту песницу – које је нервирало противнике и супарничке навијаче, а до екстазе доводило његове обожаваоце – није се чуло само на највећим турнирима. Освојио је укупно 30 титула, а како би се могло и очекивати од човека његовог менталног склопа, посебну сласт проналазио је у наступима под заставом своје земље. С Аустралијом је двапут освојио Дејвис куп (1999. и 2003), а на олимпијским играма није био близу медаље, мада је 2012. године у трећем колу приредио пакао Ђоковићу.

То је озбиљна биографија за некога ко нема бомбу од сервиса, чији ударци снагом не могу да се мере с већином његових највећих ривала и чији форхенд бисте описали као просечан када не бисте знали да је Лејтонов.

Ипак, осећај, тај осећај за игру доносио му је више него што се на први поглед чинило. Агаси га је у својој аутобиографији описао као тенисера који је у историјском врху по избору удараца. Заиста, користио је сваки центиметар терена, брзо размишљао и прилагођавао шаблоне супарнику. Иако се Хјуит најчешће повезује с брзином, дефанзивом и контром (лоб му је представљао специјалност), његов инстинкт кад треба изаћи напред био је непогрешив; уз то, не знам да ли је промашио двоцифрени број смечева током целе каријере.

Знао је на терену да буде прзница, да се посвађа с ривалима или са судијом, тужио се и са АТП-јем, а и пред медијима је био и отворен и пркосан, док му је додатну пажњу као младићу доносила веза с Ким Клајстерс; дакле, и ван терена је подсећао на Агасија.

„Хјуит добија много мечева на брзину, одлучност и храброст“, рекао је једном приликом Пат Кеш алудирајући на то да би без тих атрибута Хјуит био просечан играч.

Оно што је замишљено као критика, заправо је највећа похвала Хјуиту. То је разлог зашто је с њим било лако поистоветити се и зашто је његов приступ замислива и доступна инспирација за свакога, а не пуко маштање и дивљење спортисти-натчовеку; Лејтон је на карактеристичан начин послао поруку да се марљивошћу, упорношћу и џиновским трудом може постићи много тога у животу.

И, кад је каријеру завршио с 35 година, могло се сести и могли су се свести рачуни. Како би волео да те памте?

„Као некога ко је из себе извукао апсолутни максимум“.

Тако те и памтимо.