Лазарев кањон – место неустрашиве лепоте и нетакнуте природе

На пет сати вожње од Београда, а двадесетак минута од Бора, у Источној Србији, налази се кањон дугачак девет километара, окружен стрмовитим литицама планине Јужни Kучај, Лазарев кањон. Улазак у кањон могућ је само ходом делом бетонском, а делом утабаном стазом.

Локални пут води нас у правцу Лазаревог кањона, пролазимо кроз насељено место, путоказна табла путнике намернике обавештава о имену села, Злот. Kућице раштркане по брдовитом терену, около малене баште, тј оно што је од њих остало након јесени. Иако роса још није спала, сељани на тракторима нам иду у сусрет. Понеки, необуздан мислима и бригама, свирне да поздрави пролазике.

Од водича сазнајемо да је Злот познат по много чему, а највише по прелепој природи и влашкој магији. Уверава нас да скоро свака баба у овом селу зна по неку врадзбину и да се сељани највише плаше раскрсница, за које се верује да имају магичну моћ.

Возимо се узводно уз реку Ваља Микуљ и након пар минута ауто се зауставља. На паркингу остављамо возило, проверавамо ранчеве и крећемо у авантуру. Испред нас, на надморској висини од 291м налази се Лазарева пећина, једна од више њих које заједно чине Злотске пећине. Да је јавности одавно позната лепота ове пећине говори чињеница да је уређена још од 1953.године.

Лево од улаза у пећину бетонска стазица води нас пут Kањона, крећемо лаганим ходом, јер је путања стрма. Управо због неприступачног терена Лазарев кањон, иначе најдужи и најдубљи у Источној Србији, није у потпуности испитан. Извајала га је Лазарева река, која је силином свог тока створила разне јаме И пећине, неке од њих су Верникица, Дубашничка јама И претходно поменута Лазарева пећина.

Држава је заштитила овај природни споменик због јединствене лепоте и богате флоре И фауне. Док се успињемо стајанке су обавезне, због одмора И хидратације, покушавамо да осмотримо али дивље грање нам прикрива лепоту и показује да се морамо добро помучити да би оком видели све благодети ове нетакнуте природе.

За време Турака ове литице и јаме служиле су као природни јатаци хомољским хајдуцима јер се Турци никад нису усуђивали да их следе. Зато не чуди чињеница да у Источној Србији постоје трагачи за златом, којима је Лазарев кањон мистерија И потајна Али бабина пећина. Постоји легенда о имену овог кањона, која приповеда о коњаницима кнеза Лазара који су након битке на Марици 1371. године дошли у овај крај, задржавши се неко време.

Успон је све захтевнији, у подножљу видимо сам кањон окружен оштрим литицама стеновитих гребена обраслих у грање сломљено од ветра. Понеко оборено дрво или крупна стена нађу се дуж стазе, водич објашњава да је то нормално јер овде природа поставља правила, те често омета и оно мало људског утицаја, бетонске стазе.

Након пет сати хода, налазимо се на раскрсници. Kањон се рачва, али постоје путокази који спречавају забуне. Kренули смо десном стазом ка реци Демижлок, вода из ове реке је питка и чиста. Након сат времена понора изашли смо из Kањона и кроз ливаде упутили смо се ка Злоту.

Било нам је потребно осам сати да пређемо кањон, нестварни поглед са видиковца на природу која овде газдује били су вредни напора да се ова шетња изведе. Лазарев кањон оправдава јуначко име својом неустрашивом лепотом и законом нетакнуте природе.