Лале обожавају своје канале

Дунав-Тиса-Дунав. Многима само асоцијација на основну школу и часове географије. Велика карта Србије, или ипак Југославије, закачена за ћошак табле, а тамо где је платно најзеленије мрси се сплет танких плавих линија са ознаком ДТД. Каква је то вода кад није заслужила ни пуно име на карти да јој пише? Ко би могао да предпостави шта се све крије иза тих иницијала. Коме би пало на памет да су канали непотпуног имена вековима имали значајну улогу, а да данас дуж њихове обале све врви од живота. Највећи канал у систему Дунав-Тиса-Дунав је Велики бачки. Дугачак је 118 километара и спаја Дунав код Бездана са Тисом код Бечеја. Пре него што дотакне Дунав канал пролази и само пар километара од центра Сомбора, града у којем жене пију вина, а дебељуце играју кошарку. У овој бачкој паланци, где ничу бођоши и сликари, канал представља једно од централних места дешавања, нарочито лети када постане јасно зашто се за Сомбор каже да је зелени град. Дуж канала се налазе кафићи, ресторани, купалишта и шеталишта, а пошто је море у Војводини давно пресушило, а планина никада није ни било, Војвођани су свој мир пронашли у викенд насељима довољно далеко од града, а довољно близу каналу. Лале једноставно обожавају своје канале.

ШПАНСКО СУНЦЕ

Непосредно уз канал, тамо где се завршава асфалтни пут, а почиње шеталиште крај воде, налази се и најпознатији кафић у Сомбору по имену „Де Сол“. Газда кафића је живео у Шпанији, па је одлучио да локал назове шпанском речју за сунце, а Сомборце упозна са шпанском кухињом. На затвореном крилу дрвене капије изнад које се протеже лук који спаја високу жуту кућу и нешто нижи жути бедем залепљен је папир на којем пише: „Велики рокенрол догађај: Лимун и остали нафтни деривати“. Ради се о локалној музичкој групи која се поново окупила након скоро 30 година и решила да средовечне Сомборце подсети времена када су били млади. Испред куће у боји сунца са великим излогом од дрвених прозора простире се плато од камених плоча испресецан великим острвима уредно покошене траве. Дебелу хладовину праве натстрешнице од трске али и високо разгранато дрвеће. Плато је направљен у неколико нивоа, а сваки нижи је све ближи каналу. Са оног најнижег стрмим каменим степеницама силази на поплочани мол који над водом одржавају дебели дрвени стубови пободени у муљевито дно канала. Уместо металних столова и столица, у овом делу кафића, који лети служи као купалиште, преовладавају платнене лежаљке веселих боја. А увече упале фењере, па ту уз воду буде права романтика, али конобари баксузи, мрзи их да силазе низ степенице, па се праве да гости на молу не постоје. Уз исти тај мол пристаје и лађица Татјана која пловећи каналом, Сомборцима али и туристима пружа јединствену прилику да га боље упознају.

ТАТЈАНА НА ТАТЈАНИ

Татјана уопште не личи на пловило, а камо ли на лађе којима су морепловци откривали нове континенте. Да су пловили Татјаном тешко да би шта пронашли. Изнад велике правоугаоне плоче од дрвених дасака, која стоји на нечему што јој омогућава да не потоне, уздиже се зелена натстрешница свезана за дрвене греде. На средини, ближе једном крају лађице налази се кормило, а испред њега дрвене клупе у две колоне, као у катедрали. Лађар, који је у исто време и туристички водич каже да је пловило катамаранског типа. Све је уредно излакирано, изгледа да је лађица нова, а домаћин педантан. На дрвеној греди изнад кормила која држи натстрешниу закуцано је неколико икона. Лађар је повео и своју жену, изгледа да се не придржава старог морнарског правила да жена на броду доноси несрећу. Да су Лале икада били прави морнари, не би им се догодио изузетан пех да остану без мора. Домаћица се није представила, подразумева се да је она Татјана, јер ко би се усудио да назове лађу женским именом, а да није женино.

ПУТЕМ СОЛИ МАРИЈЕ ТЕРЕЗИЈЕ

Канал је јарко зелене боје. Иако није дубок, дно се ни не назире. Непосредно испод површине види се само густа трава која изгледа љигаво и бодљикаво. Водени пауци помоћу своје четири дугачке ноге пливају тако брзо да их је тешко и погледом испратити. Након неколико минута пловидбе уз стихове Звонка Богдана са разгласа, лађар узима микрофон и почиње причу: ,,На идеју о изградњи овог канала дошла је Марија Терезија лично. 3000 радника је ручно ископавало канал од 1793. до 1801. године. Тако су знатно скратили пут бродовима који су превозили со са Карпата до Беча. Пролазили су једрењаци, али и омањи парни бродови. Користили су га и за наводњавање усева приликов великих суша. Носио је име Францов канал, а касније Канал краља Петра. Данас га неки зову Кишов канал.” Осам година су људи ручно копали канал, да би данас дебели Лала имао где да смочи своје ноге. Мора да се преврћу у гробовима. Вода је са обе стране оивичена трском, густим жбуњем, високим дрвећем и још разним врстама познатог и непознатог растиња. Из непрегледног зеленог зида издвајају се жалосне врбе које спуштају своје гране ка води, као да покушавају да упецају понеког шарана. Са лађице је немогуће видети било шта осим воде, растиња и неба. Лађар поново узима реч: ,,Када је канал служио својој првобитној намени, са обе стране се налазио само земљани пут. Бродове су канапима вукли коњи. За веће бродове требало је и десетине коња.” Данас би их вероватно тужили за злостављање животиња. Ободи канала преплављени су локвањима. На њима се башкаре велике жабе које је у том свеопштем зеленилу тешко разазнати. Само их хорско крекетање одаје дас у ту. Негде из трске вребају их белоушке, црне неотровне змије са белим пегама на глави, које се често могу видети како пливају средином канала, увијајући се као да плешу уз звуке тамбурице. Лађар наставља причу: ,,Овде расте ретка биљна врста, бели локвањ. Њега има само у веома чистој води. Биљке за себе бирају само најбоље место за живот. Све ово растиње са дна које многе одбија од идеје купања у каналу представља прави доказ да је вода беспрекорно чиста. Боја јој је зелена и мутна због муља подигнутог са дна, који је такође веома погодан за раст биљака. Уз канал такође живе и неке од заштићених ретких врста птица.” Бели локвањ није бео, зелен је као и сви други, али има крупан раскошан цвет са пуно белих латица. ,,Тај цвет је под заштитом државе и онај ко га убере плаћа велику новчану казну”, тако каже лађар, мада је у земљи у којој се не кажњава ни онај ко човеку уши са главе убере тешко поверовати у ту причу. Изгледа да овде само жабе нису законом заштићене, а можда ће и оне бити када се нека претвори у принца. Наилазак на једно од сомборских викенд насеља препознаје се само по згуснутом распореду дрвених молова куће се не виде. Иза олисталог паравана влада потпуна интима. Свака кућа има свој мол, своје парче канала и на њему чамац. По количини траве која штрчи из воде препознаје се која је викендица скоро посећивана. Домаћини редовно извлаче траву из канала како би себи обезбедили простор за улазак у воду. Молови су склепани од летви, буради, трупаца, сваки је асиметричан и накривљен, једнима се врхови спуштају ка води, а другима уздижу ка небу. На врху једног од таквих седи деда са великим сламнатим шеширом, утонуо у столицу на расклапање. У руци му је штап за пецање који се уздиже изнад околне трске, а поред њега велика канта са заробљеном рибом. Сада у канти, вечерас у паприкашу. Изгледа као да је нацртан по опису из неке Балашевићеве песме. На металним степеницама суседног мола суше се плаве купаће гаће. Након што се прођу викендице, један део канала широк је скоро као река. Поново се зачуо глас из звучника: ,,Ово је било једино место где су бродови могли да се мимоиђу. Са ове стране обале налазио се прави мали град, преноћишта, гостионице, трговине, коњушнице… Све како би посада брода који чека други да му дође у сусрте могла да се одмори, наспава и окрепи.” На том месту лађар је угасио мотор и својим гостима подарио неколико минута потпуног мира и тишине. Чују се само жабе, птице и инсекти, таква тишина у граду не постоји. Прави лек за душу. У даљине се види стари железнички мост, протегао се над каналом као да је изникао из околног дрвећа, чак је и зелен. Није више у употреби, вероватно ће га растиње једног дана прогутати. Лађар је окренуо пловило и објавио повратак али тек пошто је његова жена дугачким дрвеним штапом ослободила пропелер од накупљене траве. Изгледа да ју је зато повео.

СЛОН НА ШТРАНДУ

Низводно од Де Сола налази се Слон. Не прави слон. У Војводини живе само животиње од којих може да се направи паприкаш, а слон није такав. ,,Слон” је ресторан на обали канала, кажу да је ту најбољи роштиљ у Сомбору. Али наравно кувају и паприкаш. Овде свака кућа има бар једног члана који зна да кува рибљи паприкаш. Колико има кућа и чланова толико има и рецепата, а сваки је боље чуван од онога за кока колу. Иза кривине је и сомборски штранд односно градско купалиште. Базен оивичен бетоном у који се кроз један испуст улива канал. У том базену игра сомборски ватерполо клуб ,,Полет”. Иза је кошаркашки терен, одбојка на песку и лети најпосећенији импровизовани терен за ножни тенис. Две коцке између којих је развучен дебео комад канапа. Ту се ногата тако жустро и посвећено као да победника чека милионски уговор са Реал Мадридом. Игра се прекида само када лопта заврши у каналу. Онда следи дозивање неког од купача и молба да добаци лопту. Пре повратка на терен лопта се мора добро истабати од бетон како се терен не би поквасио. Озбиљно разрађена правила. Лађица не плови даље од штранда јер тамо нажалост нема шта да се види. Низводно од Црвенке, малог места недалеко од Сомбора канал је жестоко загађен смећем и отпадним водама из околних фабрика. Вода није апсолутно ни за шта. На једном крају бели локвањи и заштићене птице, а на другом ђубре, нафта и отров. По неким истраживањима тај део Великог бачког канала је најзагађенија вода у Европи. Све што је Марија Терезија замислила, 3000 вредних копача направило, а природа вековима украшавала, човек је за трен уништио. Добро је да је и ово парче сачувано, да локвањ има где да се разбашкари, Лала ухвати шарана за паприкаш, а лађар и његове две Татјане шта да покажу.