Лабораторија мириса усред Београда

Ауторка: Миљана Брајовић

У свега десет квадрата, парфимерија „Сава” на Дорћолу, попут временске капсуле у својим стакленим парфемским бочицама, већ више од седам деценија, сликовито сведочи о борби, животу, али и о духу старог Беогада. У испегланом белом мантилу и са осмехом на лицу, Ненад Јованов срдачно дочекује сваког ко се поред свих луксузних парфема које нам нуди савремено тржиште, одлучи за мирис који би га подсетио на оне које су користиле наше баке.

Бављење приватним бизнисом у послератној Југославији није наилазило на одобравање, али сада, када су године бављења тим послом иза њега, Ненад радо прича о свему што је задесило његову породицу од момента када су први парфеми постављени на дрвене полице.

„После Првог светског рата се пријатељ мог стрица Драгомир Миленовић, игром случаја, нашао у Грацу, где је завршио у парфимеријској школи коју на почетку није уопште волео. Чиста је срећа то што је ипак завршио ту школу, јер да није, никада не би схватио да је он оно што ми зовемо „нос“, човек који са лакоћом разликује све мирисне ноте, а да није било њега, не би било ни ове моје мале радње“, сећа се Ненад.

Док Ненад започиње своју причу, на стаклени пулт кроз који се могу видети новчанице из сваког доба, поред писаће машине, чију ће причу како је доспела до њега испричати касније, ређа сатклене бочице етеричних уља свих велична.

ПОЗНАНСТВО KОЈЕ ЈЕ ПРОМЕНИЛО ЊИХОВЕ ЖИВОТЕ

„Не знам како се то догодило, али по повратку, Драгомир упознаје мог стрица и кроз то пријатељство, рађа се немерљива љубав према парфемима, козметици и Паризу. Мало помало, стриц успева да наговори мог деду да непосредно пред почетак рата отворе парфимерију „Ђурђевак“ на Топличином венцу“, прича Ненад.

Радњом крећу да се шире мириси божанствених цветних нота када Јованов на мој унутрашњи део зглоба прсне парфем из бочице са белом пумпицом, баш онакве какве су красиле тоалетне сточиће широм Југославије.

„Сигуран сам да сте чули ону стару како један парфем не мирише исто на свакој особи, е па томе је и мене отац учио. Није битно да продате што више парфема, него да препоручите особи баш онај прави мирис, специјално за њу, који ће је „натерати“ да после сваке потрошене флашице дође по нову. Неки то данас зову маркетинг, а ја кажем поверење“, прича овај искусан парфемџија.

После рата владала је ера национализације, када се на приватнике није гледало благонаклолно и у Србији је затворено више од 30000 занатских радњи, за породицу Јованов ово је био један од најтежих периода.

„Отац је радио све и свашта како бисмо имали шта да једемо. Срећа је била у томе да је пре рата завршио Трговачку академију, па је био добар у књиговодству и успео је да се запосли у државном предузећу, али љубав према парфемима је победила. Kада смо поново отворили радњу, нисмо више били на Топличином венцу, него баш овде, где и ми сада причамо. Радња није више носила назив „Ђурђевак“ него „Сава“, у част мог деде. Дај ми сада другу руку…“, у шали наређује овај предузетник.

Други парфем овог пута прска на подлактицу и на један папирић на ком је нацртана рука уписује „Дрвена нота број 8“. Одлаже бочицу на полицу. Све је организовано по мирисним нотама и тешко да ћете приметити „ванилу“ међу „цвећем“.

ЛАБАРАТОРИЈА

„Волите ли слатке парфеме? Делујете ми као неко ко воли ванилу“, констатује он.

Не чекајући одговор узима епрувету и меша две течности. Овако у том белом мантилу и са епруветом у руци, помислили бисте да сте се нашли у некој лабараторији и да чекате какву ће реакцију изазвати ово хемијско једињење.

„Наша занатска радња почива на породичним вредностима. Сви смо увек учествовали у производњи: једни су набављали компоненте, други правили мирисе, а трећи су по цео дан били са муштеријама. С правом бисте помислили да данас можда и немам толико купаца будући да су дрогерије на сваком ћошку, али верујте ми, грешите. Сада је моја радња више нека врста туристичке атракције, али увек има оних који желе да се врате кроз време, па макар то било и помоћу парфема. На почетку сам добијао неке ситније послове, на пример, да ређам флашице по величини. Тада су ми награде биле бомбоне. Kако су расла моја задужења, расла је и награда! Добијао сам новац за биоскоп“, каже Ненад.

Љубав према мирисима Ненад је пренео на свог сина Немању, који данас са својом супругом помаже оцу, баш као што је и то он некада радио.

„Сећам се приче о једном немачком официру, који је редовно долазио како би купио колоњску воду после бријања. Једну наруџбину је платио управо овом писаћом машином“, показује нам експонате у својој радњи.

Садржај из епрувете пажљиво сипа у прозирну бочицу од 30 милилитара. На истој оној писаћој машини о којој је мало пре говорио,већ одавно зарђалој и без по које типке, Ненад куца „РВВЛ“ на налепници, вади је из дактилопа и лепи је на флашицу.

„Обично када испробам различите парфеме на некоме увек препоручим да дођу наредног дана, када виде који мирис највише опстане на њиховој кожи, а и онај који им је највише пријао, али ето, ти свој парфем можеш да добијеш одмах, као успомену на овај раговор.

Ова мала занатска радња је током деценија одолела свим недаћама које су задесиле њу и бели град и Ненад кроз осмех говори да док буде могао да плаћа дажбине, биће и радње. Свима онима који одлуче да прошетају улицом Kраља Петра, из излога последње парфемџијске радње у престоници смешиће се лица са црно белих фотографија породице Јованов.