Лабораторија као друга кућа

Ауторка: Марина Здравковић

На путу за који сам мислила да ће бити моја устаљена рута једног дана, нисам ишла у професији о којој сам цео живот маштала. Нисам ишла у белом мантилу и кломпама већ у удобним патикама, са свеском и оловком. Kа Медицинском факултету, мојој несуђеној установи, упутила сам се како бих се нашла са својом саговорницом. Докторка Драгана Протић чекала ме је на Институ за фармакологију у својој лабараторији са причом о винским мушицама и истраживању које потенцијално може допринети излечењу аутизма.

Лабараторија, која тренутно скрива једно од значајнијих истраживања у овом делу Европе, није много велика. Чине је две просторије, видно уређеније и опремљене од остатка факултета. Поред нових гарнитура и савремених справа, најзначајнији елемент ове научне просторије су винске мушице. “Пројекат који тренутно водим тиче се истраживања дејства различитих супстанци на посебном анималном моделу”. При неком фармаколошком истраживању, односно испитивању сусптанци које би потенцијално постали лекови, мора се почети од неког модела животиње које представљају добар модел за одређену болест. Kада и ако то прође успешно прелази се на испитивање на људима.

“Последњих неколико деценија, дошло се до закључка, да за поједине болести које су изазване генетским поремећајима постоје модели животиња који су фантастични и са којима можемо добити јако добре резултате. Један од таквих модела представљају и винске мушице. “ Свако последње, непоједно труло воће са трпезаријског стола, свакоме ме од нас, призвало је ове мале, и ружне инсекте у кућу. Само што нисмо ни свесни колико сличности са њима делимо. “Наши гени су 70% идентични са генима винске мушице”, објашњава докторка Протић. Тек када неки лек на оваквим моделима показе позитивно дејство, прелази се на испитивање код других животиња као што су мишеви па тек онда на људима. Цео процес, док се лек не појави у продаји, може да траје и око десет година. Овај пројекат бави се истраживањем фрагилног x синдрома. Он настаје мутацијом одређеног гена, и као исход овог поремећаја рађају се деца са тешким интелектуалним оштећењима, поремећајем у понашању и 60% њих има и аутизам.

Здраве мушице и оболеле мушице се чувају у различитим посудама. По изгледу се не разликују, већ по понашању. Kао што је и са људима. Оболеле винске мушице крећу се брзо и хаотично по епруветама, недодирујући се. Асоцијалне су без жеље за дружењем са супротним полом. Док оне здраве функционишу нормално. Уколико би се дошло до позитивних резултата, односно излечења ових инсеката “постоји нада, ја ћу рећи само нада”, да се такав лек може довести до људи.

Студије

У свету постоје истраживања која су слична овом. Сва та истраживања су специфична јер се користи посебна опрема, посебна методологија и на одређен начин се анализирају резултати. “Ми смо успели да уз сва своја знања која смо стекли, слично истраживање успоставимо и овде. С поносом истичем да је такво истраживање у овом делу света права реткост.”

Стечено знање, које је допринело овом пројекту, стекла на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Где је завршила основне студије, специјалистичке и докторске студије из молекуларне медицине. Своја пост докторска усавршавања наставила је у Америци. Њени тадашњи ментори били су водећи стручњаћи из области којом је тада почела да се бави, а то је управо ово на којој данас ради.

“Сва своја знања која сам стекла на универзитетима широм света сам донела са собом назад у Србију и успела да га применим у практичном и научном смислу.”

Ради оно што волиш

Данас, а и од памтивека, реткост је да неко истински воли свој посао. Чешће се посао доживљава као неки тежак рад, пре него уживање и остваривање себе. То поклапање се најчешће деси у оним професијама које су животне професије. А лекар је једна од њих.

“Уколико радите посао који волите, као што ја свој волим, онда то више и није посао. Тај посао постаје део вас, постаје део вашег уживања и опуштања.”

Поред тога што је мајка двоје деце, породицу и посао избалансирала је захваљујући огромној љубави према самом послу. “Такав склад вас чини увек срећном, задовољном, испуњеном без обзира на резултате истраживања и чини ваш дан лепшим.”

По њеном мишљењу уколико жена ради посао који воли, без обзира да ли је научница, фризерка или било шта друго њу тај посао обогаћује и оплемењује. Испуњени тим осећањима свако од нас постаје функционалнији у својим приватним животина, и спремнији смо да пружамо више љубави и подршке.

“Од посла се не опуштам, мене посао опушта.”

И поред огромног задовољства које јој њен посао причињава њено слободно време испуњено је зачинима и мирисима јела које спрема док кува уз музику својом кухињом. Воли своју кућу, да прошета са другарицама и да са њима попије по коју чашу вина. Позориште и књиге вечито су помагало у доколици, као и код ње. Смех, свеизлечиви мелем, воли највише.

Нобелова награда?

Питање о потенцијалном добијању Нобелове награде за овакво истраживање било јој је симпатично и помало је засмејало. Свакако је могуће, али би за тако нешто била потребна јако велика подршка са разних нивоа истраживања, а ово је тек неки почетак проучавања ове области.

“За мене би Нобелова награда била уколико би оваква истраживања помогла бар делу оболеле деце и њиховим породицама.”

Мада са овог факултета не излазим онако како сам некад замишљала, са собом не носим стетоскоп али носим једну причу. Она је тренутно у својој разради да постане књига, и надајмо се да једног дана и хоће, бити бест селер за сву децу којој је потребна.