Студентски радови

Култура на улици

8. септембар 2019.
Катарина Васић

У Београду постоји на хиљаде квадрата напуштених јавних простора. За њих већ дуже
време не постоји интересовање на тржишту, па су таква места препуштена
дугогодишњем урушавању и пропадању. С друге стране, организације независне културне
сцене Србије, групе уметника и појединци који се баве алтернативном културом
свакодневно су у потрази за простором за рад и моделима који би спровођење њихових
програма учинили одрживим. О томе како опстати у цивилном сектору у култури, на
који начин утицати на законске регулативе у Србији и да ли би ситуација независне
културне сцене могла да се промени јачом сарадњом јавног и цивилног сектора говори др
Ива Чукић, члан Независне културне сцене Србије и колектива Министарство простора.

  • Због чега је значајно да се напуштени простори у јавној својини претворе у
    центре алтернативне културе?

Локалне самоуправе и институције у Србији, у чијој је надлежности одржавање простора
који се не користе, изложене су многобројним негативним ефектима који се везују за
неискоришћене и запуштене локације, као што су високи материјални издаци неопходни
за одржавање оваквих простора и припадајуће инфраструктуре и опадање економске
вредности објеката и земљишта које их окружује. Треба напоменути и да економски
фактори нису једини показатељ негативног стања, нити једини аргумент за активирање
ових простора. Напуштени објекти и локације такође негативно утичу на квалитет живота
заједнице и имају негативно психолошко дејство на грађане у непосредном окружењу, као
и на ширу слику идентитета локације. С друге стране, цивилни сектор у култури показао
се као плодно поље културне продукције и политичког активизма. Сектор као целина
успео је да значајно обогати културну понуду. Међутим, истраживања, рађена у Србији у
последњих десет година, показала су да више од половине регистрованих организација
цивилног друштва не поседује простор за рад. Зато је важно да се осмисле модалитети
одрживог и опште корисног управљања напуштеним јавним просторима, што би
истовремено допринело независној културној сцени.

  • У чему је, заправо, корен проблема са којима се организације које се баве
    алтернативном културом сусрећу у потрази за простором за рад?

Пре свега, у Србији не постоји регистар имовине која је у јавној својини, што је озбиљан
проблем. Врло често се дешава да у катастру непокретности постоје погрешне
информације и да тек кроз коришћење својине, за коју вам је речено да је јавна, сазнате да
је она, заправо, приватна. Други проблем је што
не постоји јасан институционални оквир
управљања јавном својином. До јуна 2016.
године свака београдска општина је имала своју
агенцију која се звала Пословни простор па назив
општине и удружења су могла директно са њима
да преговарају о објектима који се налазе на
њиховој територији. Онда је Град одлучио да то
подигне на виши ниво и повери те надлежности
Агенцији за пословне просторе Града Београда,
што је изазвало додатни проблем. Људи који су користили пословне просторе до тада
добили су обавештење да се иселе или су им ренте нагло порасле. А није јасно који је
разлог да се то подигне на ниво града јер из логике исправног управљања својином, како
бар примери у свету показују, та се врста менаџмента увек спушта на најнижи ниво
самоуправе.

  • Законом о јавној својини из 2011. године комерцијални интерес се легитимише
    као основни којим се треба руководити када државни апарат располаже
    имовином која му није неопходна ради обављања делатности. Какве то
    последице има по цивилни сектор у култури?

То, такође, представља велики проблем јер, иако су им делатности и програми махом
непрофитни, цивилни сектор има потпуно исти третман као комерцијални, а то директно
утиче на питање њиховог опстанка. Организације цивилног друштва у области културе
немају покривене инфраструктурне трошкове, плате, обезбеђен простор и средства за
продукцију програма, а само захваљујући ентузијазму и спремности да раде у несигурним
условима, заслужне су за велики део укупне културне понуде у многим градовима у
Србији. Међутим, чини се да носиоци власти игноришу друштвену корист и важност ових
организација, јер је врло осетно одсуство политичке воље и иновативних политика
неопходних за активирање простора, уколико он не доприноси општој тржишној мантри.
Тако коцкарнице, кладионице, тржни центри и угоститељски објекти постају наша
свакодневица, идентитет и физичко окружење, а паралелно са тим одвија се континуирано
гашење и затварање простора намењених културним и друштвеним активностима, јер ти
простори не доносе жељени профит.

  • Како онда утицати на законске регулативе у Србији како би се ситуација
    независне културне сцене променила набоље?

Један од првих корака јесте да се направи јасан регистар, дакле да постоји прецизна
евиденција простора у јавној својини која је транспарентна, јер ми знамо онда шта
поседујемо, а то је јако важно. Други корак је направити процену шта је оно што на
тржишту не задовољава тренутне потребе, што није успело кроз разне процесе
приватизације да се приватизује, што дуго пропада, а за шта постоји потреба да се
користи. Трећи корак је онда конкурс. У састављању конкурса треба да учествују и
представници локалне самоуправе, односно институције које су власници тих простора и
удружења цивилног сектора. Онда се обликује тај конкурс, објави се, удружења
аплицирају и на основу јасних критеријума се додељује простор. Тиме долазимо до
модела легалног цивилно-јавног партнерства, који је успешно спроведен у многим
земљама у региону и свету и који подразумева партнерство градских власти са
невладиним сектором.

  • С обзиром да је сарадња јавног и цивилног сектора у области културе у
    Србији спорадична и заснована углавном на индивидуалним иницијативама,
    можете ли да наведе позитивне примере ове сарадње у свету који би могли
    бити примењени у Србији?

Један од првих примера добре праксе јесте град Пула у Хрватској. 1998. године градска
управа понудила је простор бивше касарне „Карло Ројц“ од скоро 30 000 метара
квадратних заинтересованим удружењима и групама које су изразиле потребу за
коришћењем тог простора. У питању је био један од првих модела ефикасне регенерације
напуштеног простора и формирање културно-друштвеног центра. Данас тај простор
користи преко 100 организација, без плаћања накнаде, док зградом управља Град Пула,
који финансира одржавање зграде са отприлике 200 000 евра годишње. Ту су и други
модели, од Фондације „Култура нова“ у Хрватској, која јавна средства дистрибуира
пројектима цивилног сектора тако што самостално управља фондом, до значајне сарадње
која постоји у Великој Британији, где је држава пренела већину одговорности на
независне органе, попут Уметничког савета, али и на цивилно друштво. Сарадња јавног и
цивилног сектора је неопходна за равномеран развој културе у једном друштву, јер би без
ових сектора културна сцена била изузетно редукована и незанимљива. Модели, дакле,
постоје, оно што Србији конкретно фали је воља и иницијатива државе.

  • Шта би требало да садржи Стратегија развоја културе да би сарадња јавног и
    цивилног сектора била унапређена и одржива?

Цивилни сектор има јак културни и креативни капитал, који се мора подржавати јавним
политикама, јачајући тиме укупни социјални и културни капитал земље. Зато би
Стратегија културног развоја морала да се ослања и на цивилни сектор у култури, дајући
му непосредну правну, организационо-материјалну, финансијску и моралну подршку за
вишегодишње програме и пројекте. Мислим да је јако важно да представници цивилног
друштва буду укључени у све процесе које води Министарство културе, од израде
стратешког плана до јавних расправа које треба да се воде по различитим питањима.
Посебно значајан аспект односи се на предвиђање сарадње јавних установа културе са
организацијама цивилног друштва, кроз заједнички обликоване пројекте, вођене
дугорочним развојним циљевима, јер би дугорочни уговори требало да гарантују
имплементацију циљева стратешког плана. Одговорност за доношење и примену
стратегије лежи најпре на Министарству културе, али и на свим заинтересованим
странама. У том смислу, различита партнерства постају модалитети кроз која се једино
могу имплементирати дугорочне политике у правом смислу те речи.