„Куку ти га ако слажеш”

Петар Мићковић је некадашњи новинар телевизије Београд, једно време и стални дописник из Кине за лист Политика, један од оснивача Удружења новинара Политике, а тренутно је и заменик главног и одговорног уредника овог листа.

Новинарску каријеру сте започели у Политици Еџпрес. Какво је Ваше искуство из овог листа?

Био је конкурс у Еџпрес Политици на који сам се јавио заједно са још 500 људи за десет приправничких места. Најпре је био тест писмености и то ако прођете, идете на разговор. Јасам се јавио иако се уопште нисам надао да ће ме примити, али ме приме. Тако да, каријеру сам почео у Политици Еџпрес која је својевремено имала тираж пет стотина хиљада примерака. Првих годину дана ни мене, ни остале приправнике нису потписивали, јер је такав био обичај. То су били само иницијали, без обзира да ли ви донесете вест или било који други новинарски жанр. Ја се, да тако кажем, запатим на спољној рубрици. Пошто говорим енглески и шпански, дали су ми да пратим Латинску Америку. Мене примети уредник спољнерубрике Политике, Душко Пешић, који је читао моје текстове и питао ме да ли бих хтео да пређем у Политику. Ту је била плејада новинара као што су били Ђорђе Раденковић, Саша Ненадовић, Ђука Јулиус…. Била је част бити са њима у истој рубрици.

Како сте послали страни дописник?

Душко Пешић и мој ментор Ђука Јулиус су ме послали на тест путовање да покажем како извештавам са лица места. Послали су ме прво у Перу где су били председнички избори. За мене је то била чиста егзотика да пишем о томе. Након тога су ме послали у Венецуелу. Када сам се вратио, положио сам тај испит и кренуо да радим као спољнополитички новинар.

Да ли је, по Вашем мишљењу, теже бити уредник или дописник Политике, с обзиром на одговорност и изазове које носе ови послови?

Можда је теже бити дописник јер ви одете у свет и препуштени сте сами себи, морате да се организујете, али када уђете у штос онда је то велика сатисфакција, када имате објављен текст.

Који су то услови, поред познавања језика и историје земље у коју иде, да новинар постане страни дописник?

Дописник мора да буде поткован са више страна. Мора да познаје ту земљу, мора да познаје људе и мора да одабере теме које ће по његовом и мишљењу уредника бити најзанимљивије за новине.

Били сте и сталан извештач из Кине. Шта можете рећи о тамношњем новинарству?

Није развијеније у односу на Србију. Све је онако зачаурено. Не можете добити информације о шкатљивим темама, осим ако не ишчачкате нешто од колега. Политичко новинарство је поприлично уштогљено, а када је реч о економским темама све је потпуно отворено, нема никаквих баријера. Акредитовани новинар може да оде на Тибет, али не сме, док је тамо, да се бави шкатљивим темама јер постоји опасност да ће Вам одузети акредитацију.

У Вашој новинарској каријери имали сте мноштво непредвиђених ситуација, можда и опасних. Шта бисте издвојили?

Кад сам био у Румунији ’89 године. Требало је да падне тадашњи председник Николај Чаушешку. И почео је рат. Мене и мог колегу су послали у Темишвар. Тада су постојала два хотела од којих је један радио и ту су били смештени сви новинари. Око хотела се пуца, харају снајперисти, људи гину око вас. За тих десет дана колико смо провели тамо, погинуло је седам новинара. Свакодневно када излазите из хотела видите око себе како гину људи, што уопште није било наивно. Када сам изашао из Румуније имао сам осећај каода сам био у биоскопу десет дана и гледао ратни филм.

Како бисте описали новинарство у Србији тренутно?

Није све баш тако црно или сиво, али није ни ружичасто. Има ту доста пумпања. На пример, направили су драму од Врањских новина. По чему су они толико значајни? Шта ће се догодити са ТАЊУГ-ом, хоће ли се угасити? Слобода у новинарству не постоји, бар што се тиче политичких тема и тако је одувек било, осим ако не радите неко каубојско политичко новинарство као што раде таблоиди.

Који су, по Вашем мишљењу, озбиљни медији?

Од новина, Политика и Новости и донекле Данас, мада су они екстремни у неким темама.

У последње време се доста говори о истраживачком новинарству у Србији. Шта Ви мислите о томе?

Нема га. Ми немамо тимове за истраживања. Имамо идивудуалне новинаре истраживаче, али то није као на Западу где поштоје школе истраживачког новинарства.

Мислите ли да је тешко бити новинар у Србији с обзиром да, како сте истакли, нема слободе у новинарству?

Не бих рекао да је тешко. Није добро плаћен посао, али постоји та нека љубав према новинарству. Најбоља варијанта је ако успете да од свог хобија направите професију, да пратите неку област коју јако волите.

Како видите новинарство у будућности у Србији?

Искључиво као њеб новинарство. Ми имамо њеб издање, али то је само делић новина. Са друге стране имамо и дигитално издање. По мени је то будућност. Људи немају временада се баве дневним информацијама, већ гледају да прочитају нешто на брзину.

Коју бисте поруку упутили младим генерацијама новинара који долазе, шта бисте их посаветовали?

Само ћу пренети поруку коју ми је рекао давно рекао старији колега. Никако да не дозволе себи да фризирају информације и баве политичким проституисањем. Правило гласи: Куку ти га ако слажеш. То не сме озбиљан новинар себи да дозволи.