Кућа као сведок историје

 

“Катарину Бастл је пролећног јутра 1941. године, недуго после окупације Београда, из сна пробудила галама неколицине немачких официра који су пред кућу у Улици цара Душана број 10 стигли у црној лимузини. Недељама потом из подрума објекта до ње су допирали звуци удараца чекићима и другим алатом. Приступ станарима улазу у „подземље” био је забрањен…”  Овако је 1963. године за часопис „Изградња” госпођа Бастл, станарка куће у Душановој 10, описала догађаје који су се одигравали у њеној непосредној близини.

Ако сте становник Дорћола или сте се макар једном нашли у овом, најстаријем , делу Београда, сигурно сте прошли улицом цара Душана или  “Душановом”, како је чешће зову. Ова калдрма чувена је, не само по томе што су се на њој сусретали путеви, већ и многе културе.

За време турске власти она је била центар Београда, главна баш-чаршија. Када су Аустријанци почетком осамнаестог века освојили Београд, најпре су почели да тадашњу турску касабу претварају у модерну западњачку варош, а највише измена претрпео је Дорћол. Управо у том периоду, у овој улици, настала је једна наизглед Najstarija zgrada u Beograduобична кућа. Налази се у броју 10 одмах иза трамвајске станице и поред ње свакодневно пролази више стотина људи. Сама кућа није означена, па мало ко зна да ова улица, поред много историје, у себи чува и споменик наше прошлости. Реч је о најстаријој кући у Београду која постоји већ скоро три стотине година. Једини је стамбени објекат из прве половине XVIII века који је сачуван у урбаном ткиву Београда, изван комплекса Тврђаве. То је данас најстарија зграда Београда која је својим трајањем надживела све промене у архитектонском наслеђу.

Изграђена је давне 1727. године у барокном стилу за време аустријске владавине Београдом а данас се налази под заштитом државе као споменик културе. Њена првобитна намена, стамбено пословног простора, очувана је до дана данашњег. Кућа има подрум, приземље и спрат. Грађена nacrtје као једна од седам истих зграда у низу, али је једина која је сачувана до данас. Њена првобитна фасада била је рашчлањена једноставним хоризонталним венцем над приземљем, бочним пиластрима на угловима и, вероватно, профилисаним кровним венцем. Типичан је пример стамбено-пословне градске куће, уобичајене на подручју подунавских земаља Хабзбуршке монархије током XVIII века. Сам конструктивни склоп и подела простора, у подруму и приземљу, сачувани су у свом оригиналном облику, док је сама композиција фасаде доживела извесне преправке. Оне су највидљивије у нестанку карактеристичних барокних фронтона над прозорима спрата.

Зграда се помиње као кућа и радионица угледног варошанина,ременског мајстора Елијаса Флајшмана, који је био и саветник у општинском већу. Нема пуно Untitled1података доступних јавности о променама власника, али се зна по сведочењу са фотографија да се у приземном делу зграде увек обављала нека занатска делатност од када се Аустроугарска монархија повукла из Београда у XVIII веку. До половине 1950. године у приземном делу је била продавница. У подруму се налазила текстилна радионица „Народни херој Анђа Ранковић“, из које је касније настао текстилни гигант „Беко“.  Данас се у приземљу ове зграде налазе стаклорезачка радња „Стаклопан” и пекара “Лазаревић”.

Једна од основних карактеристика најстарије очуване куће у Београду јесте подрум који се протеже дужином целог плаца. Он је направљен лучно са сводовима, а највиша тачка подрума је четири метара. У подруму ове зграде налазе се зазидани ходници, које савремени истраживачи београдскоtunelг подземља покушавају да доведу у везу са стратешким подземним комуникацијама у доњем делу тврђаве. Градитељ је био Швајцарац Никола Доксат де Морез (инжењер и пуковник аустријске војске), који је имао задатак да обнови и ојача Калемегданско утврђење по наређењу принца Виртенберкшког. Једна од прича је да је  Де Морез трагично настрадао подно зидина Калемегдана, пошто су га аустријске царске власти оптужиле за велеиздају и погубиле. У записима хроничара забележено је да је његовим погубљењем требало да се прикрије тачна локација тајних пролаза који су водили у тврђаву и из ње. Управо су ти пролази привлачили многе да овој кући дају на значају.

Планови београдских подземних тунела били су чувани у Бечу, а током Првог светског рата предати су аустријској војсци. Касније, током Другог светског рата, Немци су дограбили планове, али никада није утврђено да ли су успели да нађу излаз из тунела или не. Мистерија која је до данас окружује први пут је у већој мери заинтересовала Београђане током Другог светског рата. Исповест госпође Бастл је била је сигнал многим спелеолозима да разоткрију тајну најстарије куће у урбаном делу Београда. Међутим, сви они наишли су само на муљ, воду и преградне зидове. Ко је подигао те зидове, шта су Немци тражили под земљом, да ли је тачно да је подрум куће спојен са дугачким подземним пролазима који су водили ко зна где – питања  су која још увек чекају свој одговор.