Критичари нас терају да будемо бољи

Нaда Васиљевић своју новинарску каријеру започела је на Радио-телевизији Србије, где и данас ради. Новинарством је почела да се бави још као студент Факултета политичких наука. Најпре је радила у Привредној редакцији, а потом је, због обавеза на факултету, почела да ради као спикер. Тренутно ради као водитељка Јутарњег дневника и Око магазина, али се нада да ће још напредовати.

Већ четири године водите Око магазин. У емисији се бавите различитим темама из друштвеног и политичког живота. Које су то теме које Вас највише интересују?

Најомиљеније су ми теме које су актуелне, без обзира ког типа. Када се деси да се тог дана када ја радим емисију десило нешто значајно, а да имам адекватне госте, знам да ће то бити добро. Као прво, знам да то људе занима, да они имају прилику да нешто сазнају. Али, ако рецимо имамо неко затишје, онда морамо да смислимо тему, па онда госте, и то све буде натегнуто. Без обзира колико тема може да буде симпатична, када није актуелна онда ју је тешко радити. У супротном, питања се сама постављају.

Пре Вас Око је водила Оливера Ковачевић. Jeсте ли се плашили како ћете се снаћи у улози водитеља после ње?

Није ми било свеједно. Ja толико нисам ни стизала да размишљам како ћу ја после Оливере колико сам се плашила других ствари. Ja сам дошла из Дневника који покрива неколико десетина људи, где сам имала простора да погрешим, да исправим, да монтирам, упакујем, итд. Дакле, дошла сам у једну потпуно нову форму, где ћу ја бити пола сата у програму, и питати, и морати да будем концентрисана, и неуплашена, и будна, и све остало. Нисам ни стизала да се плашим поређења, колико ме је био страх од припремљености, од гостију који могу да буду свакакви и слично. Али није ми било пријатно. Оља Ковачевић је поставила ту емисију, она ју је прва водила, она је одредила неки свој стандард на који су људи навикли, који су људи волеле. Нико од мене није тражио да водим емисију како је она радила. To нити бих умела, нити је идеја била да је копирам, него да то буде потпуно другачије. Не знам, мислим да немамо исту публику, да не радимо на исти начин. Али мислим да људи воле како сада радимо Зоран, Весна и ја.

Поменули сте да гости могу да буду свакакви. Ko Вам је до сада био најинтересантнији саговорник?

Aко гледдамо по рејтинзима, то су увек политичари. Они увек имају оне који су за њих, оне који су против њих и они увек изазову највећу пажњу. Али нису увек најинтересантнији саговорници и најбољи саговорници. Ja рецимо волим Марка Благојевића из ЦЕСИД-а. Увек када су неки избори ја волим да је он ту, зато што је врло озбиљан, шармантан и духовит, иако се бави статистикама и проценама. Teмa му није нешто спектакуларна, али је он врло лепо исприча. Зависи од теме, од расположења. Имате и госте за које се увек радујете када се отвори тема да их позовете. Такав је, на пример, Пеђа Марић из Министарства унутрашњих послова. Он је човек који увек дође, увек лепо прича, кратко, сажето. Одличан је. 

A најнепријатнији?

Доктор Стамболић. Oн је задужен за алтернативно лечење у Министарству здравља. У то време је ухапшен др Росо, преварант, који је продавао неки препарат за лечење рака. Тема емисије је била колико то може да буде опасно, и како да се разликује алтернативна медицина од преварантских облика. Моје питање је било врло јасно, питала сам колико је тешко препознати шта је једно, а шта друго, а он ми је рекао само „Нисам разумео шта сте хтели д питате“. Тада сам се осећала најнепријатније. 

Поред тога што водите Око, гледамо Вас и у Јутарњем дневнику. Колико се разликује Ваш посао?

Јутарњи дневник је мало напорнији, јер подразумева да се будим у пола 5. Осим тога, потребно је да за сваки дан смислим актуелног госта, будем потпуно информисана, концентрисана од јутра и активна целог дана. Oко је нашминканије. Опуштеније. Има више гостију, више времена за разговор, више простора. Динамичније је јер сваки гост има прилику да одреагује одмах на оно са чим се не слаже

Где се, по Вашем мишљењу, боље сналазите?

Суштина је да све што радим и у Оку и у Јутарњем програму јесте информатива. To волим, то ваљда умем да радим и ту једино видим ефекат. То је за мене врхунац новинарства. Ако је неко нешто сазнао, научио после мојих емисија значи да сам била добра. Ако није, знам да за следећу морам боље да се припремим. 

Шта подразумевате под добром припремом?

Емисија мора да се припреми, као што мора да се припреми сваки прилог. Мораш да знаш да наведеш податак, да формулишеш питање. Препознају се општа места, општа питања, типа шта ви мислите о нечему, или како коментаришете нешто. Претпостављам да може и тако, али мораш да знаш зашто си некога звао, какво је његово мишљење. Не смеш да се изненадиш у емисији.  

Многе Ваше колеге се жале да је посао новинара изузетно стресан. Како га Ви доживљавате?

Као изузетно стресан! Не знам да ли је то темперамента појединца или је под стресом свако ко се бави новинарством, али ја сигурно јесам. С друге стране, ништа, или мало шта може да се пореди са задовољством добро одрађеног прилога, ексклузивне информације коју сте управо емитовали. 

После седам година бављења овим послом, можете ли да кажете да је то оно чиме сте желели да се бавите када сте уписали ФПН?

Занимљиво питање. Мој проблем је што бих ја увек да се бавим оним што ми тренутно није посао. Док сан радила као новинар у Дневнику, маштала сам о посебној емисији коју бих ја припремала и водила. Kaда сам почела да радим Око помислила сам како је Јутарњи дневик супер, како завршиш обавезе и имаш слободно поподне. Сада већ замишљам шта бих ново могла да радим. Заправо, мало ко не замишља да има своју емисију, да разговара са најразличитијим и најутицајнијим гостима. Ја, опет, верујем да је ово само једна фаза. После ње ћу, надам се, ићи даље, напредовати. Jер то јесте природно. Није логично да вам први новинарски задатак буде емисија. Није лепо ни да целу каријеру проведете радећи исти посао. Ма колико он  био занимљив. Треба да пробате свашта. И увек треба да имате поред себе некога ко ће вам објективно рећи да ли је то за вас или да пробате нешто друго. Увек будите захвални својим критичарима. Они нас терају да будемо бољи.