Студентски радови

Криминалистику сам изабрао због адреналина

29. мај 2018.
Милица Лукић

На тему новинарства, шта то један новинар треба да поседује, са чиме се све сусреће у обављању свог посла, говори аутор и водитељ емисије Машан Лекић. Он отвара полицијске досијее и открива позадину криминала. Водитељ је и емисија „ На месту злочина“ и „Иза решетака“.

Из ког ралога сте баш одабрали да се бавите овим послом?


У почетку нисам желео да се бавим новинарским послом. Највише ме занимала камера и режија, али мало по мало учио сам све, и монтажу и режију и новинарски посао. И тако сам у једном тренутку склопио све. Био сам један од ретких који је био сниматељ-репортер, могао сам да радим сам, није ми требала цела екипа.

Зашто баш телевизија?

Зато што упознаш много људи, пропутујеш, сведок си неких историјских догађаја, и када треба да први пренесеш неку вест и када чујеш да си је први пренео, то за мене причињава посебно задовољство.

Слобода медија, цензура, ограничавање извештавања од стране владајућих партија, као да постаје свакодневница по искуствима и причи многих новинара, па у неколико речи нам објасните стање у коме се, према Вашем мишљењу налази данашње новинарство?


Ја могу да причам о себи. Наша емисија зааиста никад није зависила од других. Ни у једном тренутку нисам добио позив, ни сада ни претходних 10 година, ни од једне власти нисам добио неку директиву или забрану. Лично никада нисам имао проблема, обављам свој посао савесно и неутрално.

Према Вашем мишљењу, шта прави новинар треба да поседује?

Треба да стекне углед, да други имају поверења у њега, јер тада се отварају сва врата, дакле за онога за кога мислиш да ти не би дао интервју, вероватно ће ти дати. По мени, то се стиче пре свега неутралним и тачним извештавањем.

Свако има тежак период у животу, па који перод Вашег живота, и уопште у Вашој каријери би истакли као најтежи?

Најтежи период у мом животу, уједно и у мојој каријери био је када нисам обављао новинарски посао, када је зграда РТС-а погођена, после бомбардовања неких годину дана, док није почела са радом телевизија Б92.

Емисија по којој Вас знамо је „Фокс досије“, која касније мења назив у „Досије“, па реците нам мало више о томе?

„Досије“ је скуп онога што највише волим, а то су филм и новинарство. Претворили смо емисију у игранодокументарну структуру.

Зашто сте баш изабрали криминалистику?

Криминалистику, односно праћење хронике сам изабрао пре свега због адреналина, тај адреналин ме покреће. Друго, не волим стандардно радно време од 9 до 17h, већ волим да будем стално активан 24h и зато сам највише почео да пратим рад полиције.

Испричајте нам неку ситуацију у којој сте се осећали угрожено због врсте посла коју обављате?

Било је више таквих ситуација. Извештавао сам за вести, када су биле неке демонстрације, неки сукоби у региону, поплаве пожари. Сећам се да је једна од критичних ситуација била када је запаљена Америчка амбасада после признавања амбасада неких држава које су признале независност Косова, тада је дошло до сукоба на београдским улицама. Тада сам био заробљен на једној тераси, са још пар колега, а демонстранти су кренули на нас без некаквог посебног разлога, јер нисмо их ни са чим изазвали, него су једноставно сматрали да су медији између осталог криви за то. Зато је увек битно да када идете да снимате неку опасну ситуацију увек погледате где можете да се склоните уколико дође до неких великих нереда. Ја сам тада направио почетничку грешку, јер сам се попео на терасу одакле нисам имао излаза. Међутим санашао сам се у том тренутку, уз неку руску екипу сам прошао и људи су мислили да сам Рус.

Новинарство је данас велики изазив за младог човека, па нам за крај реците неки савет за младе који желе да се баве новинарством?

Важно је да не наседате на разне спинове, јер људи могу да искористе новинаре за неке своје потребе, да имате проверене и тачне изворе на које можете увек да се ослоните и да будете у што већој мери неутрални и тако ћете задобити поштовање других.