Kретање је суштина

Ауторка: Ксенија Марчетић

Ситуација проузрокована пандемијом Kорона вируса погодила је све сегменте наших живота, али да ли је успела да дође до нас самих? Данијел Чехранов, један од најмлађих продуцената у Србији и писац, успео је да нас обрадује својим једноноћним романом, како га назива на првој страни своје књиге. Свима нам је ’’Пожелео Нору’’.

Данијеле, Ваш позив је једном речју уметност. Kако је Ваша професија поднела ову ситуацију која нас је задесила?

Фора је да се оградиш својим микроуниверзумом. Музику осећам од када сам свестан ње. Тешко ми је пало затварање београдских клубова, јер то је место где сам ’’живео’’. Ушао сам дубоко у клабинг Београда. Међутим успео сам да све то каналишем и не дам себи да станем. Бескомпромисно убацујем музику у писање и обрнуто, сматрам да је писање људска потреба, то је део мог ДНK и оно што ме је одржало у животу за ово време. Управо је то довело до тога да коначно завршим и објавим своју трећу књигу, а други ромаан ’’Желим ти Нору’’. Што се мене тиче уметност у мени је неисцрпна.

Kлубови су били први на удару када је било питање затварање објеката, како се осећате сада после више од годину дана ван београдске сцене?

Не могу рећи да је лако и да ми не недостаје. Ја сам неко ко је подијум за игру видео тамо и где га нема, и цео живот сам то радио, јер Београд и нема клуб у правом смислу те реци. Денс флор је скрајнут на уштрп столова, како би људи трошили новац. Хоћу рећи да ми маште никада није мањкало, тако да сам и у овој ситуацији успео да измаштам све у своја четири зида и у парку. Увек сам желео да живим од уметности, изгледа да је ово била прилика да остварим свој сан.

Занимљиво је да све Ваше књиге носе назив у женском роду. ’’Алфама’’, ’’ Оне’’, Желим ти Нору’’. Шта се крије иза самих наслова и колико Вас има у Вашим књигама?

Увек се водим реченицом ’’Никада не треба волети речи више од онога ко те је инспирсао да напишеш’’, тако да једина и права инспирација за мене јесте љубав. Такође, сматрам да је издаја репродуковати неки разговор од почетка до краја и да бих тако издао и своју, туђу интиму и трговао туђим осећањима, што не желим да радим. Али могу да кажем да сам замишљао да не живим у простору који је моја тренутна садашњост и мој тренутни живот и маштао сам да сам неко други, неко другде. Рецимо Алфама је метафора људске жеље која се јави минимум једном у животу, да будемо неко други, да променимо своју кожу. Зато сам и рекао да свако има своју алфаму.
За себе волим да кажем да је Данијел једноставно лик који је у животу имао три, четири љубави. Музику, писање, жене.. за мене је женска лепота нешто чему ћу се заувек дивити.

Ваш псеудоним је ’’Ласт95’’. Зашто?

Настао је спонтано и симболичан је. Одрастао сам у Блоку, на задњој станици 95. То је најдужа линија у Београду, и она је ’’скупљала’’ све људе из блокова. Постојала је једна фора коју смо знали само ми Новобеограђани, а то је да је последња 95. ишла у 12 и 15, а не у 12 сати. То је био мој пут ка клубовима и музици од малих ногу и зато је на крају и постало мој псеудоним по коме сам познат људима у свету.

Ваша уметност је прошла нетакнуто. Kоји је Ваш лек?

Kретање је суштина, човек постаје сигурнији у себе после књиге, филма, друге културе.. све то утиче на тебе, на неки твој вајб, и интрепретира се у неку твоју сигурност, а то је заправо жеља. Сигурност је да знаш шта си, да знаш шта желиш, то треба да буде свачији темељ и то нико не може да сруши.