Бити кошаркашки тренер у земљи каква је Србија јако је тешко. Након постизања великог успеха, било клупског или репрезентативног, брзо се постаје херој нације или геније који је смислио сјајну тактику које се нико пре није сетио. Међутим, након само једног неуспеха све се брзо брише и заборавља, јер свако зна да је неки играч морао да „реши последњи напад“ или „добије већу минутажу од оне које је имао“. Душан Ивковић је један од наших најуспешнијих кошаркашких тренера. Са националном репрезентацијом освојио је седам медаља, а у клубовима које је водио укупно 16 трофеја. Са њим као селектором репрезентација Југославије освојила је три злата, у Загребу 1989, Риму 1991. и Атини 1995. не изгубивши на тим такмичењима ниједан меч! Атина ће остати упамћена и по чувеном финалном мечу против Литваније као и 20 000 грчких навијача који су навијали управо за бившу чланицу Совјетског Савеза јер је њихове љубимце Југославија савалда у полуфиналу. Поред последњег европског сребра 2009. године не би требало заборавити ни светско злато 1990. године у Аргентини, ни сребро на Олимпијским играма 1988. године у Сеулу. Са најуспешнијим руским клубом, московским ЦСКА троструки је првак Русије, а трофеје је освајао у сезонама 2003-2005. Успех којим се може подичити само неколико европскех тренера јесу и две титуле првака Европе са грчким Олимпијакосом 1997. и 2012. Последња од ових је по многима и круна каријере овог стручњака.
Погледавши списак ових медаља већина тренера би била задовољна и поносно завршила каријеру. Ипак, Ивковић не припада тој групи. Након једне од највећих криза у историји наше репрезентативне кошарке поново се латио посла 2008. године у жељи да најтрофејнији спорт након шестогодишње паузе врати на стазе старе славе. Након сребра у Пољској, репрезентацију су пре Олимпијских игара чекала још два велика такмичења, Светски шампионат 2010. у Турској и Европски 2011. у Литванији. У Турској је репрезентација завршила на четвртом месту након пораза у полуфиналу од Турске који је свима у ружном сећању због начина на који смо покрадени те вечери у Истанбулу. Литванија, односно градови Сиљауаи и Виљнус малобројне су одреднице којих се Ивковић неће радо сећати. Након сребра у Пољској и четвртог места у Турској просто је било нормално и на следећем великом такмичењу очекивати добар резултат, па се само нагађало којег ће сјаја бити наредна медаља. Да су и неуспеси саставни део спорта научио нас је упаво овај шампионат који смо завршили на осмој позицији изгубивши могућност да се пласирамо на Олимпијске игре у Лондону ове године. Четвртфинални меч против Русије показао је и да Дуда може да изгуби и остане без медаље, што је многима до тада било незамисливо.
И баш тада, те вечери све медаље које су освојене раније су заборављене, а Ивковић је, баш као и његов љубимац кошаркаш Милош Теодосић, био једна од најомраженијих личност у становима, кућама, кафанама и кладионицама у којима се пратило такмичење. Како је забога, могао да изгуби, и то од Русије? Од екипе која у свом саставу има једног Андреја Кириленка, који је један од најбољих кошаркаша Европе. Његов Теодосић је изгубио девет лопти, па да ли су они нормални, зашто га није извео? Зашто је звао оног Косту Перовића који са метар не може да погоди кош? И оног Савановића је морао да избаци када је промашио сам против Француске, мајмун један, нема појма да игра? Коментари попут ових били су уобичајени, а број кошаркашких стручњака се непрестано ширио, заједничка карактеристика већини њих (не свима) је да су уместо дежурног кривца (судија), сада имали новог, селектора који одједном „нема појма да води репрезентацију“. Места на којима су стручњаци износили своје мишљење су најчешће кафане и интернет портали, а надимци попут „излапели старац“ или „матора дртина“ изговорени су из истих оних уста из којих је пре неких 15-ак година након Атинског финала излазило „Дудо легендо“, „Дудо мајсторе“. И за крај, већина стручњака се слагала у једном – Што га они Грци, онај Олимпијакос не отера, шта ће им излапели старац на клупи, брукаће се ове сезоне, ни они ништа не знају чим га и даље држе? Али, управа Олимпијакоса је мислила другачије…
Да сте пре почетка сезоне као потенцијалног освајача Евролиге навели Олимпијакос, између вас и пријатеља престала би било каква дискусија, јер би вас прогласили кошаркашким лаиком. Економска криза у Грчкој осетила се у свим друштвеним сферама, па тако и у спорту. Панатинаикос и Олимпијакос, два највећа клуба у овој држави у нову сезону су ушли са знатно слабијом екипом него претходних година. Мешавина младих грчких кошаркаша потпомогута искусним Спанулисом и Антићем и нашим Марко Кешељем чинила је окосницу тима којем нису даване велике шансе, поготово јер су центри Хајнс и Дорси били непознаница широј кошаркашкој публици. Изрека „колико пара, толико музике“ осетила се посебно у овом тиму који је пре почетка сезоне напустило неколико играча због финансијских проблема, па је тим био знатно слабији. Очекивано је било и да Ивковић напусти клупу, али то се није десило.
Првобитни циљ је био да се пласира међу 16 најбољих тимова Европе, иако је тим већ био прежаљен. Дуда није тако размишљао. Веч након прве фазе овог такмичења заузевши друго место у групи Ивковић је показао да Олимпијакос неће бити само учесник Евролиге, већ ће покушати и да догура што даље. Већ поменути стручњаци пласман међу 16 су истицали као максимум ове екипе која је у групи са два турска тима који са великим амбицијама наступају ове сезоне. Да новац није увек пресудни фактор у спорту могло се видети и овог пута, друго место у новоформираној групи значило је и пласман у четвртфинале против италијанске Сијене, тима који је прошле сезоне на путу за завршни фајнал-фор елиминисао управо Олимпијакос. Кад она екипа није могла да победи три пута Сијену, како ли ће моћи ови? Како ће против Мекејлеба и Ракочевића, ма Дуда губи 3:0 у победама, сигурно. Нек само кладионице понуде добре квоте, све паре даћу на Сијену. Стручњаци су, баш као и седам месеци раније били сигурни да је Дуда до сада имао среће и да је дошао крај. Да не буде тако, већ у првој утакмици серије потрудио се Јоргос Принцезис, чија улога је и касније била велика. Неочекивано, Сијена је поражена резултатом 3:1 и Олимпијакос је имао прилику да понови успех из 1997. године када су са истим овим тренером постали прваци Европе.
Истанбул је град у којем је Душан Ивковић показао да и даље може да осваја трофеје. Шпанска Барселона и московски ЦСКА имали су сигурно боље играче од Олимпијакоса, али нису имали бољег тренера. У финалној утакмици ЦСКА је у једном тренутку имао и 19 поена предности, али вера која је ову екипу и довела до финала није их напуштала ни тада, па је преокрет био неминовност. У последњем нападу вођа тима Спанулис је додао лопту Принцезису који је погодио за другу европску титулу Олимпијакоса и велико славље навијача којима није било тешко да дођу до Истанбула јер су веровали у ново чудо са истим тренером. Стручњаци више нису имали аргументе, а Ивковић је након меча био кратак: „Тешко је ово објаснити.“
