Кошарка је начин живота

Аутор: Михаило Илић 

Иако је његова професионална кошаркашка каријера завршена пре више од десет година, један од највећих црногорских и југословенских играча је и даље у кошарци исто толико као и када је био играч. Ипак, у другачијој улози. Предраг Пеђа Дробњак је заволео кошарку још као дете, у свом родном граду Бијелом Пољу. У својој каријери је потом наступао за мноштво великих клубова и прошао кроз много изазова и препрека. Након завршетка играчке каријере постао је интернационални скаут чиме се активно бави.

Рођен је у Бијелом Пољу где је почео да се бави кошарком. Са само 16 година је напустио родни град и појачао редове европског шампиона, Партизан.
,,Прва етапа моје каријере је у Бијелом Пољу, у бившој Југославији, осамдесетих година. Тада сам заволео кошарку, почео да тренирам, да растем и већ у тим првим годинама када сам имао 14,15 година су почели да долазе позиви из великих клубова. Друга етапа би дефинитивно била мој шестогодишњи мандат у Партизану од 1992. до 1998. године. Ту сам сазрео као играч, напредовао, прошао кроз силне проблеме и изазове. Било је момената и неиграња и играња и са растом минута из године у годину, ми смо 1998. године отишли на final four Евролиге са Партизаном. Тада није било странаца у домаћим екипама и сви су тежили да иду у иностранство. Трећа фаза моје каријере би могла да се подели у два дела. Први део би биле 3 године које сам провео у некадашњем Ефес Пилсену а данашњем Анадолу Ефесу. Други део би био повратак из НБА лиге у Европу.
Последња етапа би била мој боравак у НБА лиги ”, објашњава Дробњак
 
Иако делује као да не воли пуно да прича о себи, присетио се својих кошаркашких дана и периода док је био професионални играч. Дугогодишњи репрезентативац Југославије као и Црне Горе радо је описао своју богату каријеру у неколико црта.
 
,,Толико је било обавеза да сам ја касно схватио колико је у ствари било тешко. То су много другачија времена и то је прилично неупоредиво са данашњим временом, то је 1992. година, то је огроман временски период. Ја сам био одличан ученик, мој отац је био професор и он је инсистирао да ја идем редовно у школу. Тренирао сам, ишао сам у школу“, каже Дробњак.

Са само 16 година Дробњак је добио прилику да из Бијелог Поља дође у Београд. Понуда која се не одбија. Шампион Европе је увидео у тада млађаном, талентованом момку из Бијелог Поља велики таленат. Међутим, колико је тежак прелазак у велики град, велики клуб са великом одговорношћу, обавезама и одрицањем није могао ни да наслути.

,,Сви играчи укључујући и мене жале за нечим. Жале за пропуштеним приликама, и сви мислимо да смо отишли негде другде да би нам тамо било боље. Не можемо да мењамо наше одлуке али на крају крајева после свих ових година мислим да сам то заборавио и ставио по страни али
свакако је било тих момената, да не улазим у детаље којих”, не открива нам до краја овај кошаркаш.
 
Врхунац Дробњакове играчке каријере је вероватно био период док је наступао у НБА лиги. Други велики прелаз и велика одлука у његовој каријери јесте била одлазак за САД. Тај одлазак је био много другачији. Није више био дете, желео је да се докаже на једном много већем нивоу.
 
,,Разлика у чврстини играча НБА лиге некада и данас је огромна. Поред многих правила која су у данашње време уведена оно што је јако битно јесте да је у моје време игра била много физички захтевна. Много се играло физички, са пуно контакта. Данас је у Европи та ситуација. На паркету,
у Европи је, да будем директан, дозвољена туча. НБА је поприлично мекан, многи играчи узимају велики број шутева и игра се без контакта”.

У својој деветнаестогодишњој каријери, и након ње, играо је и сусретао се са многим кошаркашким
тренерима, зналцима, играчима… Прошао је кроз све могуће услове рада, тренинга, система а наравно и различитих типова тренера и играча. Радио је и тренирао је у различитим условима и са различитим људима. Након толиког тренинга, који је у неким ситуацијама био неиздржив и ненормалан, и сам се чуди како је остао здрав после толико година. Није најрадије причао о тренинзима у раном делу каријере, поготово у репрезентацији.
 
,,Ако изузмемо Американце, можда има двадесетак кошаркаша који су двоструки светски прваци у кошарци. Највише волим и памтим Европско првенство у Истанбулу 2001. године када смо били прваци. Мени је то највећа сатисфакција, амбијент, игра, дружење, које сам доживео. Најдоминантије приказивање наше репрезентације икада. Драго ми је што сам био део те селекције”, напомиње Дробњак.

 Каже како играчи након завршетка каријере крену у неком потпуно другом правцу који уопште и нема везе са спортом а камоли кошарком. Међутим, Дробњак је у свету кошарке присутан на неки други начин и у некој другој улози. Из разговора са Пеђом сам схватио да он не може без кошарке. Он зна све о кошарци. Може да се упореди са енциклопедијом.

,,Током каријер се нисам ничега конкретно одрекао. Сви ми тежимо ка том неком путу где желимо нечим да се бавимо и радимо нешто. Живот те повуче да кренеш у једном правцу и да кренеш са тим. Све то дође на своје. Нисам сигуран ни да могу да се сетим да сам се одрекао нечег због кошарке. Да се не бавим кошарком, не верујем да бих икада добио животне прилике које ми је она пружила. Пропутовао сам многе земље, и многе градове. То је све наравно у друштву,
где имаш прилику да изађеш, видиш, упознаш, дружиш се. Био сам на свим крајевима света. Упознао сам много људи и створио много познанства“.
 
Дробњак живи кошарку, делује као да не жали ни једне секунде што је читав живот провео са
њом.
 
,,Читав свој живот сам у неком погону и након завршетка играчке каријере сам морао да наставим да радим нешто. Нисам могао да кажем себи, нећу ништа више да радим. Ја сам стицајем околности ушао у воћарство, које је прерасло у дестилерију која је прерасла у производњу алкохола. То ми
је у претходних неколико година највећа окупација и није ми хоби. То је озбиљан посао, бизнис и озбиљно улагање. Уложио сам много новца и много времена у то”, каже овај кошаркаш и воћар.

Зато додаје како има других хобија.

,,Тенис и снукер су два хобија која имам од када сам престао да играм кошарку. Тенис је једна врста физичког ангажмана и напора који имам. Није реално да се и даље бавим кошарком. Снукер је велики хоби и имао сам срећни моменат да се најбољи снукер клуб код нас налази на две
улице од мог стана. У сваком тренутку када имам временску празнину могу да дођем да играм снукер. У финој атмосфери где сам упознао много добрих, младих, паметних људи проводим много времена. Врло мало кошаркаша игра тенис. Владо Шћепановић, Милош Вујанић и ја играмо
тенис. И кроз тенис сам упознао много људи са којима проводим много времена”, закључује овај некадашњи репрезентативац и један од најталентованијих кошаркаша.