„Користим нашу реалност за саморекламу“

Интервју-профил : Марко Видојковић

„Користим нашу реалност за саморекламу“

Радикалан и оштар, Видојковић говори о свом одрастању, писању, ТВ гостовањима и о новом роману
 
vidojkovi.jpg

Пали нешто што личи на цигарету, а када је чуо да је тема разговора он, кроз осмех коментарише: „То је катастрофална тема.“ Његова девојка Ђурђија и он седе на кревету, окрушени хаотичном гомилом грамофонских плоча, књига, постера, папира. Иако је напољу сунце, соба је мрачна. Прозор прекривају британска застава и завесе, а зидове постер и грб Београда.

Воли да започиње писање понедељком, а нови роман, који ускоро треба да почне да пише, биће хорор по жанру. Има 8 романа и 2 збирке прича, и то заокружује његов опус до овог тренутка. „Роман који сад почињем представља почетак новог опуса. Излазим из тог јунака који може да се повеже са мном, имам лика који почетком осамдесетих има тридесетак година. Биће у првом лицу, препознаће се мој стил, само што ће тај лик да буде из социјалистичке Југославије. Хтео сам да сместим хорор причу у нешто што се перцепира као најлепше доба ове земље, малтене бајковито.“

Како је постао романописац

Своје прве приче почиње да пише деведесет осме године, хемијском оловком у мајчином роковнику. Како каже, то су исповедне, тешке приче, патетичне и лоше, које никад није искористио нити било коме показао. Годину дана касније, копајући по старим стварима, налетео је на своје радове из дактилографије, у којима је препознао свој стил из средње школе и схватио да је кључ у тастатури, а не у писању оловком. „Чим је то добило на брзини, чим сам покупио тај свој фазон из средње школе, одједном је почело добро да звучи. Целу јесен деведесет девете и пролеће двехиљадите сам провео пишући приче. Открио сам да ми је зајебанција кључни елемент у стилу. Што има више хумора, могу да продајем све теже и теже теме. Кад имам неку ужасну идеју, али се доста зајебавам док пишем, могу да увалим најгоре теме на један питак начин. То је суштина мог писања.“ Те приче које је писао на прелазу између миленијума проследио је Вањи Булићу, који је тада радио за часопис „Дуга“. Убрзо након тога, „Дуга“ почиње да објављује ове приче, у едицији „БГ блуз“. „Све је ишло кул неколико месеци, ја већ пун себе, сад сам објављивани писац. Био је то август двехиљадите. Улази у редакцију једна брадата прилика, испоставило се, Небојша Јеврић, мој идол када је реч о писању репортажа. Каже, одличне су приче и пита ме да ли сам написао роман. „Ех, 25 година а ниси написао роман? Па, ти ниси писац!“ Тај дан одем кући и инспирисан тиме што ме мој идол испрозивао, решим да му се докажем, и за наредних 12 дана напишем „Плес ситних демона“. Тако сам постао романописац.“

О гостовањима

Поново пали цигарету из које излази густ и тежак дим, док Ђурђија ћутке седи на кревету и испија чај. Изгледа као да се досађује, док Марко, напротив, ужива у свом излагању и у томе што га нико не прекида. Прича поносно о свом последњем телевизијском гостовању, које је, опет, изазвало бурне реакције јавности. „Моја гостовања су увек била с једним циљем, а то је да се неко запита шта сам ја написао. Зато и правим ексцесе, зато што имам ту слободу. Пошто немам ниједан резон да имам било какве кочнице, а очигледно имам таленат за јавни наступ, онда сам то увек злоупотребљавао да се људи запитају шта сам написао. Користим нашу друштвену реалност, која је катастрофа, за саморекламу. То је једина реклама коју имам на располагању.“ Све време се смеје док ово говори, па не одаје утисак као да заправо озбиљно то мисли. Као да је ужасавање и шокирање публике, пре за његову личну забаву, него за саморекламу.

Бунт

„Имао сам једно нормално социјалистичко детињство осамдесетих, без браће и сестара, са ћалетом и кевом. Када су се моји развели крајем осамдесетих, то је престало да буде једно идилично социјалистичко детињство, и постало је турбулентна адолесценција. Остао сам да живим са кевом, ћале се одселио, земља се распала, и то је уствари почетак. Не могу рећи да сам био неко весело дете, можда јесам безбрижно, али сам увек нагињао неким мрачним мислима. Та моја тенденција се савршено уклопила са оним што се десило и на приватном плану, и у држави.“ Тако је почела панкерска младост и изродио се бунт по којем је данас Видојковић препознатљив. После правно-биротехничке школе уписује права, крећу студентски протести, све оно што је касније послужило као инспирација за књиге.

Шта слуша, шта чита

Тврди да највише воли да чита своје књиге, сада сасвим озбиљан. „Нисам наишао на писца који ме тако добро ради као ја. Буковски је добар, али ја сам ипак бољи, адаптирао сам Буковског у нешто што би пријало мени. Кад читам себе одлепим – да ли је могуће да је мени ово пало на памет, да су ово моје реченице, да сам их ја произвео?!“ Показује зелену маску коју носи на лицу када наступа са девојком, у пројекту који носи њено име. Ђурђија свира бас и пева, а он свира гитару. „Ја сам панкер и у суштини то је то. То је музика која ме је увек највише носила и на крају се увек томе враћам. Али слушам све живо. На USB-у у колима тренутно имам Lanu del Rey, Soundgarden, Comeback Kid, Idole…”

О пријатељима

„Имам мало блиских људи у животу, и сви су из основне школе и вртића. Немам потребу за дружењем, много ређе се виђам са људима него што би они можда волели или него што би можда требало. Могу са неким друговима, са којима сам близак, да се не виђам и по годину, две. Довољно је наћи једну особу да ти легне и бескрајно си богатији у односу на оно како је било кад си имао милион њих, сваки дан као на покретној траци, а заправо си потпуно сам.“ Док ово говори, делује растерећено и срећно. Заљубљено. Са девојком препричава где и кад су се упознали, како проводе време. О деци, наравно, у свом препознатљивом стилу. „Морао бих да добијем осећај да је то резултат толико јаке љубави, да смо морали још једног да зајебемо и да га доведемо на планету Земљу, да нас буде троје!“

Непосредан, искрен, и енергичан, одаје утисак да му је дупло мање година него што их заправо има. „Мало касније сазревам од других, некако имам ту константу. Чак мислим да што сам маторији, то сам и луђи, то сам и неозбиљнији, и више ме боли уво за све.“