Студентски радови

Коментар

2. јун 2018.
Јована Савић

ЛГБТ- усвајање деце да или не?

Изгледа да нека „права“ безусловно морају да прихвате само државе које су у европској чекаоници. И да у силној жељи да се помере одатле усвајају правила која ни сама Европа не поштује. Тако се покреће и питање да ли ЛГБТ парови могу усвајати децу и проширити своју породицу. То је веома актуелно питање данашњице као и сами ЛГБТ људи који дефинитивно спадају у омрженију групу становништва.

ОСТАВИМО децу на миру. Овим речима је Владимир Путин објаснио Оливеру Стоуну зашто је потписао закон којим се у Русији забрањује усвајање деце истополним паровима. Поставља се питање да ли је то заиста равноправно и етички исправно да ЛГБТ припадници немају право на усвајање деце. Наравно одгвор не може бити једногласан. Свакако постоје тврдње психолога, социолога и различитих стручњака да деца не могу бити додељена истополним паровима јер то може проузроковати различите психолочке поремећаје, наравно та тврдња не мора бити тачна.

Можда би управо брига о деци требало да буде главни мотив када се једног дана који се, изгледа, опасно ближи, буде доносила одлука да ли две особе истог пола могу да склопе брак и усвајају децу. Јер, чему води садашња кампања геј заједнице за остваривање наследног права, ако не овом циљу. Геј популација све више тежи изједначењу са ,,стрејт“ популацијом и све више захтева једнака права. Геј парада представља један од првих знакова и тежња за изједначење геј парова са ,,нормалним“ паровима. Поставља се питање да ли ми подлежемо стереотипима ако не одобравамо геј бракове? Према мишљењу психолога, наиме геј бракови нису здрави и деца која произилазе из тих бракова имају много веће потенцијале да буду психички нестабилна јер поред себе имају ,,маму и маму“ или ,,тату и тату“ што свакако не одговара остатку средине у којој расту. 

Земља као што је Србија која је притом патријархално настројена, свакако не одговара оваквом породичном васпитању, као ни типу геј породичне заједнице који све време тежи да се оформи и стекне неки углед с обзиром на стање у Европи. 

Тражећи своја права, ЛГБТ заједница захтева да се угледамо на западну Европу. Када се, међутим, стање у ЕУ анализира, види се да је поштовање традиције и културног обрасца у већини држава и даље носећи стуб друштва. Да ли ЛГБТ заједница уништава тај стуб то је свакако питање на које рационално не можемо дати одговор.

                                                                                                                          Јована Савић,Н5,209/16