Коме све држава даје кров над главом

Илегалисање у домовима за смештај академаца већ годинама подржавају они који би требало  да спречавају ту појаву

Чедо Живановић, студент мастера на Електротехничком факултету, четири године је живео са једним цимером- медицинаром. Oнда је, уместо њега, добио двојицу са Филолошког факулeта. Званично, њих двојица нису промолили нос на Карабурму. Незванично – кад год би хтео да отвори прозор, Чедо се саплитао о ноге једног од њих. „Ове собе су мале и за двојицу, како је предвиђено, а камо ли нас тројица да се гурамо. Нит` сам могао да учим, нити да доводим девојку у собу.Увек је био бар један вишка… Срећа, сада су се уплашили новог управника, па се ни један не појављује данима“.

У 11 београдских студентских домова има око 10 хиљада места за смештај академаца из унутрашњости. Мало, с обзиром на то да око 40 хиљада свршених средњошколаца уписује факултете у главном граду. Да би изнајмили стан, потребно вам је најмање 100 евра, још 20- 30 евра треба да спремите за месечне режије, а пошто од градског ваздуха не можете живети потребно је и да тих 30 дана нешто и једете.  Како све то исплаћати, ако су вам родитељи просечни грађани земље Србије? (читај: незапослени)

Један од начина да ипак студирате, иако немате новца да покријете све трошкове  живота у стану, је илегалисање у  студентским домовима – пракса која има традицију од преко 50 година.

Кревет „на црно“ можете купити и за 150 евра, а станарина у домовима износи између 1000 и 1500 динара у зависности од категорије дома. Кад на крају месеца „илегалац“ подвуче црту,  у великој је предности у односу на оног ко плаћа стан.

У Студењаку и даље кружи легенда о управкику Митру Митровићу који је читавих 20 година илегалце третирао као и легалне станаре, јер се и сам током студија, а и док се није запослио сналазио на исти начин. Иако Студењак у Митровићево време био рај за илегалце из свих крајева бивше СФРЈ, превелика слобода у дому вукла је са собом  и сијасет убистава, силовања и напада, јер није било могуће контролисати толико људи о којима управа није имала никаквих званичних података.

Срђан говори о стању у свом дому, где, како каже, нелегалних станара има на сваком кораку. “Ту је било сигурно 40 % илегалаца. Кажем то, јер бар 50% људи из дома са којима се дружим чине илегалци.“

Сања Анђелковић, референт дома Kарабурма, каже да је  нови управник по доласку на функцију затекао доста илегалаца. „То су најчешће били људи испод црте, који су морали да се снађу и самофинансирајући студенти са уписаном годином. Било је и случајева да су девојкама са лошим материјалним стањем другарице узимале и поклањале места“, каже Анђелковићева. Управник  Бранко Глођевић  је решио да тим људима тада омогући да остану у дому, те им је понудио да се пријаве, „потпишу изјаву и уплаћују преноћишта и станарину, која ће највероватније бити по  рецепцијској цени, која је нешто мања од економске.“

„Управник је  изашао у сусрет тим људима који овде нису легално, јер је на функцију дошао у току године, па није хтео да их избацује. Мећутим, од следеће године сигурно више неће бити „илегалаца“ на Карабурми,“ појашњава Анђелковићева.

С. Ж. студенткиња грчког језика, своје место купила је за 250 евра од девојке коју није познавала. „Нисам могла да добијем дом претходне године, јер сам и прошле године била бруцош, али на другом факултету. У почетку ме је било страх да ће ме ухватити, биле су честе контроле, променио се управник, али сада смо сви потписали изјаве да смо купили места и више нас не дирају, јер плаћамо преноћишта,“ говори она.

Та преноћишта од 150 динара донекле ремете рачуницу по којој илегалци пролазе јефтино, међутим, како каже, „нико не плаћа преноћишта за баш све дане у месецу, запамте те портири и не проверавају баш тако често.“

„Исплати се, како се не исплати. Пошто сам се пријављивала код сестре, имам 10 бесплатних преноћишта месечно, као члан породице, Некад платим преосталих 20, некад не, зависи каква сам са парама,“ објашњава своју рачуницу Марица, будући фармацеут.

Доста студената илегалисање користи као прелазну фазу, док се фамозна „црта“ не помери и не добију легално место. Тако Јована каже да је након што је добила своје место вратила место девојци од кога га је купила, јер по закону један студент не може да има два места која се воде на њега.

У Студентском центру кажу да редарске службе врше контролу јеном недељно и негирају да  у београдским домовима има илегалаца.

,,Оно што уочавамо као проблем јесу иступљена места, али то не сматрамо илегалисањем јер ми знамо ко борави у студентском дому,“ каже Драгана Вујачић, директорка службе студентског смештаја.

Она додаје да потписивањем изјаве студент стиче статус легалног станара дома. Овакав пракса надлежних није у складу са правилима којима је уређенa oва област, по којима смештај добијају само они који су на конкурсу остварили право на то.

Вељко К. бивши станар СД Кошутњак, познаје тамношње нелегалне станаре. „Сви који купе место дођу код управника са причом – поклонили ми друг или другарица. Он каже – Ок, плаћаћете економску цену. И вук сит и козе на броју,“ тврди овај младић.

На својеврсну могућност класификовања илегалаца указује Срђан.  „ У прву групу спадају они, које ја називам легални илегалци – то су студенти који су испод црте, чекају да се листа помери и да добију своје место. Они су дакле купили место и плаћају преноћишта по упола нижој цени од самофинансирајућих, док не добију своје место у некој следећој расподели. У другу групу спадају самофинансирајући студенти који немају услов за дом јер нису на буџету, па купују место у дому и ту живе целе године. Таквих је навише. Трећу групу чине студенти који уопште не студирају.“

„У обе собе до мене има по једна особа која илегалише. У једној од њих је девојка која је завршила мастер, живи сама, ради преко дана и тражи посао у некој средњој школи. Пошто је дошао нови управник, а она кренула да тражи стан плашећи се избацивања, њена сестра бучна за десет људи говорила је како ће им довести камере јер у дому у коме је претходно живела, (Пенезић или Рифат), живи неко од радника студентског центра са женом и децом, а њену сестру хоће да избаце,“ прича нам Јелена Ш. студент ФПН-а, правдајући се успут како је све то сазнала захваљујући претанким домским зидовима.

То није једини случај да свршени студент не напусти дом у коме је живео док се не запосли, а то у нашим приликама зна и да потраје. Међутим, има и оних који иако раде и даље живе у домовима .

„Ко зна до кад би моја Драгана из Студењака ишла на посао да се није посвађала са цимерком, па је ова пријавила, те је избацили,“ прича М. Ш. о својој сестри. „Дечко јој је бивши портир, па су је пуштали, док није стигло до управника,“ истиче она.

Опште је познато међу студентима да су неки домови „погоднији“ за илегалисање од других. Као такви су најпознатији Други блок Студентског града , Патрис и Карабурма.

Отуда су на Карабурми у доба расподела освитали леци са текстом- „ Бубрег + доплата за место на Карабурми!“.

Не узимају им баш бубреге, али знају да зараде од 150 до 700 евра, ако је у питању самица.

Један од оних који су успели да  уновче своју високу позицију на ранг листи је и Младен: „Имао сам довољно велики просек да бих узео добру собу у дому, али ми није требало. С обзиром на то да нисам гадљив на паре, а и колега ме питао да му продам дом, пошто ће да изгуби место, реко` – што да не помогнем човеку. За 350 еура сам му продао, могао сам и више, него нема смисла – знам човека.“

С друге стране, Бојана Л. конкурисала је за дом да би дала место својој другарици. „Али, она га је у међувремену добила, па сам га зато продала, за 150 евра,“ каже Бојана.

Један од портира у Студењаку, Д. С. тврди да тамо више нема илегалних станара.  „Прошле године је било, углавном смо знали ко су, неке смо пуштали, а када бисмо неке ухватили, одмах смо пријављивали управнику,“ објашњава он.

Од како је на Карабурму стигао нови, међу „илегалцима“ озлоглашени, управник, постало је јасно колико стварно има ових незваничних станара у том дому. Да би легализовали свој боравак и остали у дому бар још ову годину, студенти пишу изјаве у којима признају да су купили место. За узврат, нико их више не дира, а они  не морају да се селе, већ само настављају да плаћају преноћишта.  С друге стране, особа која им је продала дом, губи право на ту врсту смештаја у наредној години, а на неким факултетима добија и забрану полагања испита у наредном семестру.

Ј. С. је 4 месеца илегалисала у једном од београдских домова. Каже да није имала никаквих непријатности, „ако се  не узме у обзир управников говор о „моралним вредностима“ и о томе како ја, која сам купила место , штетим буџет државе сваког месеца за 9250 динара и како би требало да се покрене кривични поступак и томе слично, а притом ја, управо због људи који конкуришу за места да би их продали нисам добила своје место на првој расподели, па сам морала да га купим ! Чиста иронија! “

Иако управа Судентског дома 4. Април категорички тврди да међу станарима тог дома нема илегалаца и одбија да говори даље о тој теми, једна од студенткиња које ту живе, Н. П. није сагласна са тим – „У мом дому има илегалаца, сви знају ко су, али се о томе не прича. Нисам баш живела у соби са неким од њих, али знам их неколико.“ Она такође мисли да то сви толеришу, а „посебно управници јер имају користи од тога. Мало их вуку са економском ценом, па им онда то легализују, а поштен свет остаје испод црте.“

Проблем са смештајним капацитетима имају и Крагујевчани – за око 14.000 студената тог универзитета, на располагању је  око 630 места. Ипак, за разлику од Београђана који или тврде да илегалци не постоје, или одбијају да разговарају на ту тему, људи из крагујевачког студентског дома су расположени за сарадњу, јер како изгледа, имају чиме и да се похвале.

Вера Максимовић, заменик директора Студентског центра у том граду  каже да у њиховом дому већ десет година нема илегалаца.- „Променио се начин живота, у дому, нема више кланова, журки, лидера међу студентима…Вође тих кланова су углавном били Црногорци, највише  људи са десетак година студентског стажа, који су  правили највеће нереде у дому,“ истиче Максимовићева.

Како каже управник  крагујевачког студентског дома , Радоје Арсенијевић, илегалци су овде сузбијани на различите начине- „Имамо видео надзор, контролишемо чип – картице сваког ко уђе у дом, често мењамо портире да би се избегло интимизирање студената са њима и бар три пута месечно имамо контроле соба. Лакше је ући у МУП, него код нас.“ Осим тога, Крагујевчани су забранили уступање соба, тако да ако неко узме собу, а неће да живи у њој, не може да је, као у Београду „поклони“ за 200-300 евра, већ је враћа Студентском центру, који је потом  додељује  следећем  испод црте.

И дом Краљ Александар Карађорђевић, популарни београдски Лола, би изгледа могао да се похвали високим нивоом организације и безбедности, пошто нико од интервјуисаних студената није ни чуо за некога ко је тамо илегалисао. Ипак, управник Радислав Митрић следећи пример већине својих престоничких колега нема ништа да каже на ту тему, изузев: „Шта сте се сви закачили за то, нађите нешто занимљивије“ и да кратко дода „Код нас нема илегалаца.“

Многи управници понављају ту реченицу, као неку мантру, али ипак, они који илегалишу или познају илегалце нису истог мишљења.

Драгомир Р. станар студентског дома у Новом Саду, објашњава како се неки његови познаници довијају на различите начине да остану у том  дому, јер немају новца за стан.  „Пошто на улазу у дом постоје читачи у које мораш да убациш картицу да би ти се отворила врата, неки фалсификују картице – заправо, у Студентском центру, они успеју да не покажу индекс, да се не зна ко је у ствари подносилац захтева за картицу, тако да остане име онога ко је добио дом, а слика илегалца. Студентски центар изда тако картицу и не знајући да је изманипулисан,“ тврди Драгомир.

Ипак, он каже да је ситуација сада много другачија него раније, а људи способних да оволико ризикују да остану у дому је, како он мисли веома мало.

Иако већ годинама званичници ћуте о овоме , у неким домовима управници покушавају да реше овај проблем избацивањем и кажњавањем, док у другим свесрдно олакшавају оваквим станарима да легализују свој нелегални статус разним изјавама о уступљеним местима или плаћањем преноћишта. Тако овај проблем постаје само мање очигледан, али и даље је ту.

Илегалисање је само врх леденог брега. Мала назнака дубљих социјалних, економских , али и политичких проблема. Можда је то ипак једино што преостаје студентима који желе да се школују, а не могу да добију дом због  људи који су  на листи испред њих, иако имају станове и куће у Београду. Да ли би можда требало пооштрити контролу података о имовинском стању родитеља оних који конкуришу или размотрити идеју да се студенти из суседних земаља третирају као страни, да би за младе из унутрашњости Србије имало довољно места у студентским домовима? Да ли би решење било проширење смештајних капацитета изградњом још неког дома у Београду, с обзиром на то да је најмлађи дом Карабурма изграђен још 1978. године?

Не постоје изгледи да ће се тренутна ситуација у домовима  решити у кратком року. Ова болест се не може излечити  доласком  новог управника или кажњавањем појединих изгредника, већ је потребна систематска и дуготрајна акција државе и надлежних министарстава.