Студентски радови

Колико услуге – толико бакшиша

13. јануар 2016.
Лидија Степановић

Сигурно сте бар једном чули омиљени мото конобара у Србији – „Бакшиш није град у Турској“. По мом мишљењу, остављање бакшиша треба да буде чин у знак захвалности за квалитетну услугу, али не и обавеза муштерије. У Француској или Великој Британији, на пример, напојница је урачуната у цену, али нисте обавезни да платите тај део уколико нисте задовољни услугом. У Србији пак, преседне ми свака испијена кафа због прекорног погледа што сам кусур узела тачно у динар и тиме прекршила обичајно право, иако имам разлоге за то.

Новоотворени објекти запошљавају кадрове без искуства, санитарне књижице, а често и без било каквог познавања посла. Незнање је посебно изражајно у кафићима где конобари сами припремају напитке, а једна од горих комбинација је безобразлук уз то. Не, капућино са шлагом и еспресо са шлагом нису исто и била бих захвалнија кад бих добила оно што сам наручила, уместо убеђивања.

Бакшиш је ствар опште културе и показатељ цивилизованости. Али, о каквој култури говоримо кад конобар покупи чаше и шољице и остави празан сто преда мном? Вероватно бих се мање увредила непознавањем бонтона да ме је директно замолио да одем и ослободим сто. Још чешће срећем наводно пријатељски настројене кафиће, где ме без пардона упитају „Шта ћеш да пијеш?“, чак пре него што скинем капут. Нисмо ни род, ни помоз’ бог да ми се тако обраћа, нити сам тражила да ми бди над главом док бирам шта ћу да наручим. Радим за 160 динара по сату и ако од тог новца треба да издвојим за конобара који се не сети да промени пепељару или је нељубазан и дрзак – молим лепо, бирам да будем „некултурна“.

Знам да је конобарисање напорно и да има непријатних муштерија, али нисам једна од њих. Умем да кажем „добар дан“ и „хвала“ и очекујем исто заузврат. Гост не треба да покаже захвалност што је уопште услужен, јер је то њихов посао и за то су плаћени. Неки динар „преко“ цифре на рачуну је добра воља и награда за добру услугу. Принцип је јасан – каква услуга, такав бакшиш. Тамо где је законом обавезан, обавезни су и кодекси понашања особља. Гост не сме да испашта што је келнер устао на леву ногу.

Кафићи ничу на све стране, угоститељи постају сви којима треба посао преко распуста, али ипак је ваш избор где ћете отићи на кафу с пријатељима недељом ујутру. Ваш избор је и да ли ћете оставити напојницу после те кафе. Ако сте добро услужени, не заборавите да конобар не плаћа рачуне комплиментима. Ако нисте, платите свој рачун, насмешите се на прекорни поглед и оцените их једном звездицом на Фејсбуку. Чист рачун – дуга љубав!