Студентски радови

Ко свира зло не мисли

4. децембар 2011.
milicabgd8

Ко свира зло не мисли

Ено га! Стоји на сред мокре улице. Црни шешир задржава кишу, па је просипа по раменима. Ставља у уста цигару коју још није запалио и милује по коси једног од двојице дечака који га знатижељно гледају. Просили су на раскрсници читав дан и чекају да предају пазар. Старац не проговара, не воли да прича о себи нити воли да други причају о њему. Лице му је избраздано и отврдло од очекивања…Одлази успореним кораком ка подземном пролазу да настави да свира. Прљави, подерани клинци га прате- досадно им је и очекују причу за лаку ноћ. Зовем се Адам и ја сам улични свирач. Говори уједначеним уморним гласом док пажљиво разгледа своју виолину као да је први пут види. Бордо боја дрвета пресијава се на предвечерњем светлу а лак се скоро потпуно ољуштио са места која су највише у додиру са кожом. То је друга виолина коју је добио. Иако је мислио да му ни једна неће бити драга као прва, упркос њеној неугледној појави ова је била непроцењива. Знао је којом снагом треба да свира да добије одређен тон, знао је да тражи топлину људског тела да би звучала како треба.

Прву виолину добио сам од оца када још нисам знао ни да ходам. Говорио је да ћу једног дана бити славан и цењен свирач, поштован и тражен на богатим свадбама од великих људи који ће пунити кафане слушајући моју музику. Стари је био болестан и слабо се сналазио па смо брат и ја морали да зарадјујемо за корицу хлеба. Пригрлио сам виолину још са 6 година, самоук, опијен њеним струнама почео сам да свирам по возовима. Када се сетим како је само јецала виолина у мојим нејаким рукама, док сам пун очекивања пролазио поред путника у нади да ће очев стари, масан шешир отежати од новчића. Ја то нисам називао талентом, већ нуждом, веома брзо сам се извештио свестан да ћу од овог свог заната живети. Романтичарско боемска Скадарлија покрај које сам пролазио посматрајући њену калдрмисану улицу и старе кафане осветљене уличним фењерима остала је плод маште и снова. Али сам зато упознао све тргове и улице овог дивног града, научио сам сваку рекламу на излепљеним зидовима ћошкова у којима сам стајао. Хтео сам само трошни кућерак у коме би живео, заједнички смештај за избеглице, али сам најчешће спавао на клупи прекривен новинама. За празнике сам свирао по пијацама, јер се ту окупљало много људи, и некако у том празничном расположењу давали су више, па сам некада имао и за ручак и флашицу рума.

Имао сам скоро 40 година када сам упознао Алму. Свирао сам тада сваког јутра у Кнез Михаиловој преко пута мермерне чесме и поздрављао пролазнике који иду на посао. Она је била посебна. Имала је галерију у центру града, и свако јутро журним ходом пролазила је поред мене са врућим кроасанима и дневном штампом. Говорила је да најбоље слика ујутру, када је тишина а највише је волела да слика мостове. Шта год да сам свирао, прекидао бих и започињао песму о њој… Успорила би корак и благо се осмехнула. Чекао сам и по снегу и по ветру, осећајући неспокојство све док не зачујем лаган ход и осетим мирис њеног парфема. Једног дана само ми је рекла да се сели у Москву јер је успесно продала неколико слика и да има нeшето за мене. Поклонила ми је виолину.

Гудалом је лагано прешао преко жица из којих је потекао милозвучан тон. Дивна мелодија је одзвањала ширећи се на све стране. Људи су са уживањем слушали исповест старог виолинисте. Низао је ноте са изванредним познавањем хармоније и емоцијама које су се осећнале кроз вибрације његовог инструмента. Звуци лепи и тужни. Све интензивније њихао се у трансу. Дечаци су потрчали уз степенице пролаза а човек је остао у сенци, огрнут лаком измаглицом и препуштен сећањима.