“Ко игра за рају и занемарује тактику…“

Са аспекта комуницирања, дошло је до великих промена у свету музичке индустрије кад су у питању промоција извођача и презентација од стране медија. Драгиша Радуловић, рок-новинар, ПР менаџер и оснивач рокенрол портала TimeMachineMusic.org каже да су за лошу ситуацију на рок сцени криви сви подједнако, од музичара до медијских радника.

Да ли рок сцена  преживљава на слави старих бендова који и даље свирају или се поново окупљају?

-Не сме се искључити значај старих бендова, они морају да буду присутни јер спој младости и искуства увек даје добре резултате. Овде је проблем лоше селекције веома присутан и горући. Овде је и публика проблем јер не жели да прихвати нове ствари које постоје и од тога не можемо побећи. Ако неко каже да није чуо нешто добро одавно ја ћу му дати одмах десет бендова који ће завредети пажњу, али је и  лењост публике проблем, суди по ономе што је на ТВ-у. Наравно, овде не мислим на публику која слуша Ван Гог, бенд који по квалитету не припада ни трећој лиги бендова, а који је Ђуле издигао на ово место где јесте само захваљујући манипулативним способностима – Ван Гог није напунио Арену продавши карте. С друге стране имамо Парни Ваљак који је два пута за редом напунио Арену, и то само захваљујући упорности и чекању праве шансе. Имамо једну групу медија и бендова који себе називају новом српском сценом, а реч је о јако лошој групацији, која каже да само они постоје и све ван њих је безвезе.

Мало нових бендова добије на широј популарности. Да ли немају квалитет или простор да се истакну?

-У Србији постоји и квантитет и квалитет бендова новије генерације, и то је чињеница. Да, било би лепо када би у мејнстрим, традиционалним медијима постојало више простора за извођаче чије време тек долази и рок културу уопште, али нико неће тек тако доћи и рећи – ево ти неколико сати на ТВ-у. За то се и сами извођачи морају потрудити. Јер ни ’80-их, које обележавамо као златно време екс-ЈУ рокенрола, није се тек тако избијало у први план, свако се мора изборити за своје парче, а то је дуготрајан и мукотрпан процес. На крају остају само најупорнији. У ери интернета и друштвених медија, пре свега, постоји заиста пуно начина да се дође до публике, а то је свакако веома добра ствар за сваки бенд чије време тек долази, али бојим се да они то не користе у довољној мери. Саветујем бендовима да сами, ако нису у могућности да ангажују особу задужену за комуникацију са стејкхолдерима, упознају основне тактике ПР-а. То је први корак. Квалитетна песма није најважнији чинилац у освајању публике. И све што Вам се учини да је случајно, није, за све се морате изборити. У једном интерном истраживању спроведеном претраживањем фејсбук страница наших бендова као резултат добио сам поражавајућу чињеницу да више од 50 посто бендова нема никакав контакт, ни мејл ни телефон. Па, новинар и да хоће да их контактира то не може. То су основне ствари. Цитираћу Забрањено Пушење – Ко игра за рају и занемарује тактику завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику (нижеразредни  ФК из Сарајева). Кључ је у комуникацији, а то је процес који траје. Нажалост, многи одустају или иду линијом мањег отпора, најлакше је кукати како је све лоше.

Прво сте радили као новинар, затим ПР и менаџер бендовима. Какво је упоредно искуство?

-Тренутно обављам све три функције. Радити било шта што има везе са рокенролом на овим просторима је погубно по егзистенцију. Не бих да звучи као флоскула, када уђе у крв, тешко је онда напустити све, мотив да се ипак ствари могу поставити на здраве ноге вуче напред. Искуство из све три области је драгоцено и дају веће шансе да се ствари добро процене и направе исправни кораци.

Да ли су фолк музика и култура преузели сав простор рокерима или је то фраза?

-Не треба мешати бабе и жабе. Публика није иста. Наравно, било би лепо када би постојала бар права рок емисија, а не ово што нам подмећу као рок емисије. Већи проблем су ти људи који су, већ поменутом лошом селекцијом, у прилици да нам производе рок емисије, ово рок иде под наводнике. Има здравих простора који нису освојени од стране ружичастих људи, има интернет магазина, радио емисија, па и ТВ емисија, затим интернет и фејсбук, чији су потенцијали велики. Фолк је концентрисан на Гранд, као главно упориште, и не постоји нова турбо фолк сцена, док је рок подељен на више сегмената који делују одвојено, и једни тврде да су они главни и да само они постоје, свирају на великим фестивалима и на самосталним концертима имају чак 59 људи, а има и оних који мрзе алтернативу, цео свет им је крив, и још неколико других категорија.

Били сте у жирију овогодишње Зајечарске гитаријаде. Какав је утисак након слушања великог броја бендова и избора за најбољи?

-У Зајечару је био јако добар вајб, било је прилично публике, која као да се едуковала и током година научила да подржава такмичаре, тако да док су свирали такмичари током оба дана испред бине је увек било присутно бар три хиљаде људи. Не бих да говорим сада о организационом делу, о томе шта треба радити шта не, то је већ сасвим друго питање. Битно је да постоји и квалитет и квантитет бендова. Једна група бендова која се пласирала у финале издвојила се у односу на друге. Победнички бенд Котон Пикерс из Младеновца је заиста био испред свих у свим сегментима, док су остали бендови били веома близу да освоје друго место и нијансе, али буквално нијансе су одлучивале. Фестивали су одлична ствар, размена енергије и искуства.

Шта видите као могућности за побољшање рок сцене и усмеравање пажње на њу?

-Веома комплексно питање, које тражи комплексан одговор. Подршка институција је неизоставна и веома битна. Али опет се враћам на старо, бендови постоје и у квантитативном и квалитативном смислу, само то треба уобличити, и натерати публику да чује све те бендове, за које сам сигуран да ће им се свидети, и да дође на концерте. Морамо се сви прилагодити новом добу, и публика и менаџери и бендови и новинари, сви. И сви који мисле да је тешко време, само нека имају на уму да никада и није било лако и да никада неће бити лако, упорност и издржљивост се ипак исплате.