Мајски дан са назнакама јесени улепшан посетом редакције пионира локалних медија на југу Србије – “Врањских новина”. Показатељ динамичног издаваштва да се приметити у богатом колажу на улазу, састављеног од различитих насловница јединих локалних новина у овом делу земље. Поред ужурбаних новинара услед припреме новог броја, госте дочекује он – директор недељника “Врањске” и доскорашњи председник Независног удружења новинара Србије Вукашин Обрадовић.

Страствени пушач, никотински зависник, али и, неки би рекли, новинарски одметник. Прву етикету и сам на себе пришива, другу сурово пришивају колеге опречних ставова. Поједини таблоиди му категорично лепе атрибуте да је жут, фашиста и револуционар.

Ако сам на нешто поносан у овом мандату у НУНС-у, колико год то звучало нескромно, био сам међу онима који су упозоравали на таблоидизацију медија и друштва. То је велико зло чије ћемо резултате најбоље видети на млађим генерацијама које расту уз “Информер” и сличне медије. Таблоиди су легитимна форма, они постоје и на Западу, али разлика између наших таблоида и оних тамо је у томе што се на Западу баве углавном доњим вешом естрадних звезди. Код нас се таблоиди баве политиком, пресуђују, рекетирају људе и спремни су да униште породицу. Не презају ни од чега. У таквим медијима се против вас покреће хајка. У мом случају је трајала доста дуго, пропраћена измишљотинама које су ишле у серијама, обично чим би се проговорило о слободи медија. Дубоко сам разочаран реакцијом колега који нису адекватно реаговали на оно што су писали таблоиди, држећи се вероватно правила “Добро је, само да ја не дођем на ред”. Мање-више сви су дошли на ред. Колеге нису гајиле неку врсту солидарности да отежају друштвену климу, у којој је у новинарству све дозвољено. То мени ствара мучан осећај. Нигде није све дозвољено. Шта о мени пишу таблоиди, преживљавао сам са мање или више емоција, прихватио сам та правила игре и морао сам да се суочим с тим.

Врањанац проевропског духа

О својим потезима у новинарској каријери не говори кроз хвалоспеве већ тихо и скромно, наглашавајући да је на другима да оцењују његов рад. Разлог за оставку на место председника НУНС-а је личан, али остаје жеља да НУНС настави у истом духу. Танка линија раздваја новинарство и политику, а на Обрадовићевом лицу се чита забринутост о положају новинара и, како сам каже, нехуманом третману према хроничарима савременог доба.

Ниједна власт од 2000. медије не види као 4. стуб демократије и незаобилазни фактор демократског процеса у Србији. Држава је код нас једнако партија. Имамо једну класичну партократију и ја сам највећи део своје енергије и ангажмана потрошио управо на то да покушамо да медији добију своје место у демократском процесу, јавном животу, да они буду у служби јавног интереса, а не партијских и некаквих партикуларних интереса. Ја сам се трудио да на различите начине и учешћем медија укажем на системске деформације. Мислим да су оне праузрок свега што нам се дешава на медијској сцени. Нисам задовољан резултатима јер медијска сцена данас изгледа горе него 2010. када сам ступио на место председника. Наша мисија је била да вратимо медије грађанима. У томе, нажалост, нисмо успели. Између осталог, и због свести политичке елите да медији нису део демократског поретка што је и највећа препрека медијским реформама у Србији.

Са слика окачених у канцеларији директора весело се осмехују Ђинђић и Драшковић. Старе слике са уредником носталгично сведоче о времену када су младу редакцију посећивали и њен рад подржавали људи ондашње политичке сцене. Године су се изређале, а многи заборавили како је било тешко основати независни медиј у “торнаду” који је пре двадесетак година задесио Србију. Неизоставна ставка у његовој биографији – авантура звана “Врањске” у коју се упустио упркос аутократији, самовољи и сили система, са пар људи који су желели да грађане извештавају на либералнији и другачији начин.

Тешко је из ове перспективе описати са чиме смо се суочавали као редакција, не само ми већ и мали број независних медија. Ту није било само економских притисака, већ и претњи физичком ликвидацијом. Услови су били готово немогући обзиром на непријатељско окружење, мислим на политички конфликт. У том периоду имамо и убиства новинара Славка Ћурувије и Даде Вујасиновић. Убиства која нису расветљена и јасно је да иза њих стоји држава. Јесте било тешко, али је било лакше јер смо ми имали наду. Мислили смо да ће оно што радимо довести промена. То нам је давало елан и храброст.

Поглавље звано “Афера Пахомије”

Закон о јавном информисању из 1998. унео је непријатну атмосферу медијима. Реакција Врањских је била веома специфична.

Издали смо бели број. Број је био празан и у њему смо најављивали гашење слободе медија. Тај број смо делили грађанима. Они су били толико уплашени да нису смели да узму новине из наших руку, већ су нас као кужне заобилазили у центру града.

Кад неком из других градова споменете “Врањске”, углавном им је прва асоцијација афера Пахомије и педофилија у СПЦ о којој је овај недељник први писао. Чини се, као да су одједном испливале на површину истраживајући до тада нетакнуту и деликатну тему. Међутим, Обрадовић помало љутито каже да се не смеју у други план бацати текстови о ратним злочинима у Хрватској или текстови о избеглицама које су присилно мобилисане у Аркановом кампу, у Ердуту.

Афера Пахоије донела је низ нусефеката. Називали су нас издајницима, провлачили су се текстови о томе да је то покренуо Ватикан, ЦИА итд. Црква је једна моћна организација и као таква, трудила се да свим силама заштити владику и заташка оно што се дешавало. Напад на Пахомија је проглашаван нападом на Србију. При том нисмо имали никакву заштиту државних органа. Да смо максимално професионално одрадили свој посао, о томе сведочи низ парница које су против “Врањских” покренуте. Њих 7, а ниједну нисмо изгубили.

Кад неко изабере ову професију, она полако постане начин живота. Обрадовић се нерадо сећа последица своје уређивачке политике – анонимних и директних претњи, обијања редакције и разбијања аутомобила.

Ја ово говорим не да бих тражио ордење већ да укажем шта се све новинарима мозе дешавати у амбијенту непоштовања и недостатка правне сигурности новинара, где су сами новинари гурнути у ситуацију да крше основне професионалне прописе. Данас је основно правило у српском новинарству да ако покушате да дигнете глас добијате одговор да ће радо довести неког ко ће исто то да ради за мање пара.

Тужба(лица)

Као први човек НУНС-а залагао се за спровођење пројеката који ће у већој мери регулисати неправедан третман према новинарима, међутим, у тој мисији често се сусретао са мрачним и необећавајућим ситуацијама.

Положај новинара је класични робовласнички положај, основни је узрок за многе неправилности и катастрофално стање на медијској сцени Србије које резултира тиме да у Србији немамо јавност, не постоји информисан грађанин, не постоји грађанин који це доносити одлуке на основу потпуних информација и подложан је манипулацијама. Са друге стране, постоји одговорност новинара која често прелази црвену линију, која не сме да се прелази ако желите да се бавите овим послом.

На питање да ли се користи правним средствима како би изашао на крај са свиме, Обрадовић каже да су тужбе један затворени круг.

Ја сам поднео само 3 тужбе, не због тога што верујем у неку правду већ због тога што практично морам да покажем како изгледа када неко напише лаж о вама, а ви се обратите судским инстанцама. Тужио сам “Информер”, “Пинк” и “Е-новине”. Не очекујем Бог зна шта, само желим да покажем како функционише правосудни систем када су у питању заштићени парадржавни медији. Да се види зашто таблоиди раде то што раде, бране се одуговлачењем процеса. Када држава хоће нешто да реши, ви у року од 3 месеца имате и тужбу и пресуду. Раде то што раде јер ви своја права не можете да заштите преко судских органа. Имају слободу да вређају, да лажу, да кривотворе, јер знају да у блиској будућности неће бити никаквих последица по њих.