Студентски радови

Када су кумови отимали младе и остала чудна порекла познатих обичаја

12. јануар 2014.
Срђан Костић

Вероватно никада нисте претерано размишљали о томе зашто стављамо руку на уста када зевамо или зашто се рукујемо с неким када га сретнемо. То радимо јер смо научени да је тако исправно, још пре него што смо сами могли да закључимо колико и нема неку сврху. Заправо, већина обичаја које познајемо има неку причу иза себе, а оне варирају од чудних, до пррилично језивих…

Вожња десном страном уведена је због лакшег убијања људи

Ако нисте Британац, Аустралијанац, становник одређених азијских земаља или једноставно манијак који не признаје саобраћајне прописе, велика је вероватноћа да возите десном страном улице. То је један систем који функционише, али треба знати да се из посебних разлога, страна улице мењала кроз историју.

У античком Риму саобраћај се одвијао левом страном. Зашто? Римљани на путу никада нису знали кога ће срести. Вожња левом страном, пошто су људи и тада углавном били десноруки, омогућавала им је да завитлају мачем на надолазеће непријатеље. То би било немогуће да се вози десном страном, јер би онда на крају вероватно само себе убили. Вожња левом страном толико се усталила да ју је папа Бонафиције 1300. године и званично убацио у законик.

Како смо онда дошли до десне стране? Иако је тек Наполеон званичном увео вожњу десном страном, она се одомаћила доста пре 19- века, а разлог је – напредак технологије. Са открићем ватреног оружја, више није било смисла возити левом страном. Кочијаши су у левој руци држали пушку, коју би по потреби само подигли десном ради лакшег нишањења. Такође, због конструкције кочија, они су били принуђени да седе на левој страни, док им је у десној руци био бич којим су шибали коње. Све у свему, за то што возимо десном страном можемо захвалити комбинацији наших потреба да се међусобно убијамо и да бијемо наше животиње.

Руковањем се тражило оружје

rukovanje

Руковање је стандардни поздрав када сретнемо некога кога знамо или када се упознајемо с неким. То је толико укорењен гест да ни не размишљамо о томе пре него што пружимо руку.

Руковање је настало у доба када су људи очекивали да буду убијени од стране свакога кога би срели (нешто слично као данас) тако да је тада значило више од поздрава. Пружање празне шаке била је потврда да човек у руци не држи нешто чиме би могао да вас нападне. На пример, стари Римљани су се руковали тако што би једни друге ухватили до лакта, за случај да неко нема скривени бодеж у рукаву.

Такође, приметно је да поздрави скоро увек подразумевају десну руку. Логично је да је то због тога што је добар део нас деснорук (исто као и за претходно споменуту вожњу), али у многим културама није било тако. У данима пре настанка тоалет папира, људи су се у неким земљама поздрављали десном руком, јер им је лева служила за брисање.

Рука на уста и ‘наздравље’ су блокирали зле духове

zevanje

Када зевате (вероватно вам се призевало чим сте прочитали ту реч) имате навику да покријете уста.То вам је усађено у детињству, као и навика да некоме када кине кажете ’наздравље’.

Ране исламске културе су зевање виделе као отворен позив ђаволу да уђе у ваше тело. Истовремено, у Индији, зевање је био двосмеран процес – пуштали сте духове у ваше тело, док сте истовремено допуштали делу ваше душе да га напусти. На сву срећу, људи су имали спремну одбрану од ђавола и злих духова, а њу су видели у шакама обе руке. Такође, мајкама је тада било саветовано да све време буду уз своје бебе и да им константно покривају уста.

С друге стране, у средњовековној Европи покривање уста док зевате није имало везе с пуштањем духова у ваше тело, већ је више било превентивна физичка потреба. Када је куга почела да хара Европом, постао је обичај да се уста покрију док зевате, као и да се прекрстите преко уста. Такође, израз ‘Бог те благословио’ када неко кине (код нас ‘наздравље’) такође води порекло од доба куге. Кијање је било један од симптома болести, која је фактички била смртна пресуда, па је папа Григорије дао инструкције народу да благосиља свакога ко кине, отуда и израз.

Пунолетство је када си довољно зрео за оклоп

Иако се особа данас у вечини земаља са 18 година сматра пунолетном, број година када нисмо више деца некада је званично био 21. Тај број је изабран из два разлога, а први лежи у ратовању, наравно. Наиме, у Средњем веку елитне војне јединице биле су потпуно опремљене у металне оклопе. Ти оклопи су били претешки, а веровало се да је 21 година доба када мушкарци довољно стасају и имају довољно снаге да тај терет и издрже. Други разлог је што је број седам посматран као божански број, па су тако дечаци са седам година могли да постану пажеви, са 14 штитоноше, а са 21 витезови.

Кумови отмичари и деверуше као одбрана од злих духова

svadba2

Улога кума на венчању поприлично се изменила у односу на његову првобитну дужност. Германски Готи су у Средњем веку имали обичај да мушкарац треба да се ожени девојком из своје заједнице. Број потенцијалних удавача због тог генијалног плана скоро увек је био у дефициту, а мушкарци су се окренули следећем најлогичнијем потезу – отимању девојака из суседних заједница. Како је отмица била посао за двојицу, ту је кум пристизао у помоћ. Временом, како се и број отмица смањивао, тако је и кум све више добијао заштитничку улогу – да заштити младу и младожењу од незадовољне родбине и просилаца спремних на последњи покушај.

Што се женске стране тиче, деверуше, које су традиција у САД и многим другим државама, а код нас ређе, порекло воде из старог Рима. Обичај је био да венчању присуствује 10 деверуша сведока. Оне би се обукле исто као и млада да би збуниле зле духове, који би у противном уништили венчање и над паром надвили лошу срећу.

Такође, ни бидермајер није поштеђен чудног порекла. Наиме, гости би после свадбе младенце носили у спаваћу собу, а долажење до парчета венчанице је сматрано добром срећом. Резултат овога је био да младе остану без скоро целе венчанице док уопште дођу до спаваће собе, као и да многе руке у тој гунгули залутају на нека места резервисана за младожењу. Да би се спасиле овога, младе би по окончању свадбе своју подвезицу бацале међу госте, а затим би са новопеченим мужем отрчале у спаваћу собу.