Един Авдић је кошаркашки коментатор на кабловској ТВ Арена спорт и колумниста портала mondo.rs. Прошао је све селекције КК Босна, а након његове краткотрајне кошаркашке каријере посветио се завршавању Факултета политичких наука у Сарајеву, одсек журналистика. Своје текстове о спорту писао је још у средњој школи. Као кошаркашки коментатор радио је на државној телевизији БиХ, а популарност у региону стекао преносећи утакмице НБА лиге на ТВ ОБН. Са лица места преносио је три финала НБА лиге и три „All-Star“ утакмице. За журналист је говорио о спортском новинарству, својој каријери коментатора и колумнисте и одговарао на питања у вези са дешавањима у свету кошарке.
Млади новинари почињу да се баве новинарством на онлајн издањима својих редакција. Сматрате ли да је то предност младих новинара у односу на Вашу генерацију која је почињала тако што је радила, како сте сами рекли, све и свашта?
-Интернет није био толико заступљен када сам ја почињао, тек је то било у почетку. На онлајн издањима има доста простора за младе новинаре да покажу све што знају, нису ограничени ни временом ни простором, тако да је то нека врста предности у односу на моју генерацију или генерације пре. Мада ја мислим да је значајан фактор и срећа. Треба да дођеш код некога ко ће хтети да ти пружи шансу. Ја када сам кренуо нисам добијао простор, јер је било изнад мене доста старијих новинара врло сумњивог квалитета, али сам вредно радио и знао сам да ће мој квалитет изаћи на видело. Тако да данас можете заобићи тај проблем који сам ја имао баш захваљујући интернету. Појавом интернета омогућно је да квалитет у информисаности и интерпретативности изађе на видело.
Професионално сте се бавили кошарком. Након завршетка Ваше кратке каријере почели сте са радом у новинарству. Да ли сматрате да је бављење неким спортом битан предуслов за бављење спорстким новинарством?
-Не мислим да је битан услов, али да ти помаже, то знам сигурно. Има доста људи који одилчно разумеју неки спорт, али не умеју да га искажу, тако има и доста људи који површно разумеју спорт, али умеју да га добро искажу. Уколико ти умеш да „такнеш“ гледаоца, да им укажеш на неке праве ствари, онда је мање битно то колико си ти добар био у том спорту. Бављење спортом даје осећај разумевања одређене акције и свеукупног понашања на терену, што ти доста помаже приликом преноса, али, понављам, није само то битно.
За шири аудиторијум сте Ви и Ненад Костић постали познати након финала НЛБ лиге 2010. године између Партизана и Цибоне која је изграна у Загребу. Да ли мислите да је вас двојицу, некако, прославила та утакмица и она Ваша чувена реакција после тројке Душана Кецмана?
-(смех)Па није ме баш прославила. Ја сам и пре тога био познат кошаркашком аудиторијуму са ових простора… Можда ме је прославила код ширег аудиторијума. А што се тиче те реакције, то је једноставно била моја емоција тог тренутка. Па ја сам загаламио и када је Богдановић погодио ону тројку пре Кецманове, а јесам баш загаламио када је Кецман погодио. Дешавало ми се да неколико пута чуо да је та моја реакција постала звоњава на појединим телефонима.
Радили сте НБА финала уживо, такође и неке од Алл-Стар утакмица. Да ли можете да издвојите једну личност која је на Вас оставила најјачи утисак?
То је Карим Абудл-Џабар, тај човек је толико затворен, да не може затворенији бити. Сећам се када су ми организатори обећали да ћу добити изјаву Абдул-Џабара. Када су га они довели, а он видео нас новинаре, само се окренуо и отишао.
Док је његова сушта супротност Тим Данкан. Он је један од најбољих НБА играча, а заправо, тако нормална особа. Њега често можете видети скроз опуштено обученог, који воли да прича са свима. Он је, пре него што је давао изјаве, долазио и руковао се са мном, колегом и камерманом. Скроз нормална особа. Не би ме зачудило ни да често седи по кафићима и прича са навијачима.
Претходни Еуробаскет сте пратили уживо и радили као коментатор државне телевизијие Босне и Херцеговине. Остали су упамћени ваши коментари након игара Мирзе Телетовића: „ратататата“ , „тројка са паркинга“ , „тројка из свлачионице“ и слично. И раније сте користили сличне изразе приликом коментарисања: „Не може да погоди ни олимпијски базен“ , „Као да је бацио циглу, а не лопту“ и слично, али тек после претходног Еуробаскета гледаоци често повезују Едина Авдића са тим неконвенционалним изразима приликом коментарисања, зар не?
– (смех)Ја овај посао радим на основу емоција, оно што осетим у том тренутку то и кажем, па ако успем да „дотакнем“ гледаоце супер, а ако не успем, онда морам више да се трудим друг пут. Некако имам ту врсту среће да се људима свиђа тај мој начин коментарисања утакмица. Изгледа да ће неки од мојих коментара таквог типа остати иза мене и препричавати се, што је заправо и драж овог посла.
Пишете колумне о кошарци за портал „mondo.rs“ и имате неки вид интерактивности са публиком тако што Вам они шаљу предлоге путем мејла, твитера или фејсбука. Да ли Вам то помаже да се присетите неке личности коју сте заборавили у датом тренутку?
-И да и не. Ја имам генерално од њих слободу да пишем шта хоћу и када хоћу. Мада је долазило доста предлога да пишем о нечему или некоме, али у већини случаја ја одлучујем о чему ћу да пишем. Тако се у једном тренутку појавило много предлога да пишем о Сакраменто Кингсима у време док за њих играли Вебер, Биби, Дивац и Стојаковић, што сам касније и урадио.
Када смо већ код колумни, чини ми се да сте највише пажње посветили колумнама о Стоктону(Компјутер на терену) и о Алонзи Морнингу(Од сиротишта до Куће славних).
-Па пишем о свему и свачему, а више и не памтим колико ми је времена и труда требало за поједине текстове. Пишем о одређеној личности која одговара датом моменту. Ево рецимо, последња колумна је била о Мухамед Алију, који не припада свету кошарке, а тај текст сам написао за сат времена, исто то важи и за колумну о Реј Алену. Мада,има играча о којима сам писао, а чији нисам баш превелики фан, као рецимо о Ђинобилију, па сам морао доста дуго да читам о њему и да тражим, а има играча које пратим доста дуго и чији сам фан, па ми лако буде. Све зависи од времена, од дана, од датог тренутка, има ту доста фактора који играју улогу.
Говорећи о клупској кошарци са ових простора морамо да споменемо златно доба Југословенске кошарке од 1978. па до распада бивше СФРЈ. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих тадашње Југославија је имала четири узаступна шампиона Европе: Сплит 1989, 1990 и 1991 и Партизан 1992. Шта је тада одвајало југословенску клупску кошарку од остатка Европе?
-Прво била је озбиљна држава – Југославија, која је имала уређене спортске законе, имала је озбиљан вид селектирања играча, па рад са тим играчима и убацивање истих у први тим. Рецимо Југопалстику су до титуле европског шампиона водили клинци са непуних 22 године, Партизан исто, а данас играч од 22 године не може да одведе своју екипу до титуле првака у Јадранској, а да не спомињемо титулу у Евролиги. Када имате уређену државу онда је и спорт уређен. Споменимо и то да је то било време када је шампионат Југославије био далеко изнад осталих шампионата Европе и када је било теже освојити титулу у Југославији него титулу у Европи.
Управо ти клубови који су некада били баук за све тимове Европе сада пропадају: Босна не постоји, Сплит је у тешкој кризи већ годинама, Цибона због пара не може да игра Евролигу, Звезда је због дуга мењала име, Партизан је на „апаратима“. Шта је спас за све клубове са еx-Yу простора?
-Тешко је рећи. Доста тих клубова није пословало на прави начин након распада СФРЈ. Вероватно је спас приватизација, али како је спорвести је велико питање. Волео бих да кажем ако се овако и овако уради то би било спас, али не могу. Треба наћи начин да се оцени колико један тим кошта, кога довести да буде инвеститор, има доста нерешених питања на које ја не видим одговор. Такође, ту су и неки руководиоци клубова који би да им се да неких пет, десет милиона евра и да се они питају за све. То тако не може, па сваки НБА тим је приватан тим, иза сваког тима стоји појединац, који је заправо алфа и омега тима. Доста тимова са ових простора не производе новац, маркетинг им је очајан… Погледај који су данас руководиоци у већим тимовима: то су људи који су пустили корење у кошарци, а директни су кривци за распад кошарке и не дају оставке, нити их ико позива на кривичну одговорност. Неки од тих направе дуг од 15 милиона евра и онда то неко, једноставно, прекрижи, а неки иду по конференцијама тражећи помоћ од државе, као да је то под морањем.
Споменимо Јадраснку лигу, чија је идеја била то да се поврате нека стара ривалства и да се направи нешто јача лига, по квалитету, од лига које имамо по државама бивше Југославије. Какав је ваш став о јадранској лиги?
-Идеја јадранске лиге је била добра, и више од тога, али у овом тренутку, реализација те идеје шкрипи. Јадранска лига има своје предности, а то је пробојност ка Евролиги, тако да не верујем да ће ико хтети да иступи из ње све док има ту предност. Сада чујемо да постоји жеља за јачањем неки кошаркашких центара. Мени је то лично утопија. Поједини градови који се наводе као центри то нису никада ни били, нити ће икада бити. Јадранска лига има велики проблем, а то су појединци који нису баш кошаркашки „подковани“, а представљају се као водећи људи лиге. Они имају неке доста чудне одлуке које одступају од саме идеје Јадранске лиге. Ајде када дође Макаби да игра Јадранску лигу, тада лига добија на квалитету и на популарности. Сигурно ће бити дупке пуне дворане на свакој утакмици у којој Макаби гостује, али када дођу Солнок и сада Левски, то је стварно скандалозно, они долазе или недолазе на утакмице, а имају заштићен статус од тих челних људи лиге. Такође, у Јадранској лиги тренутно имамо два клуба која се издвајају по буџету, а то су Цедевита И Црвена звезда Телеком, остали тимови живе од ваздуха.
Како гледате на успех Србије на претходном Мундобаскету?
-Мало ко се надао игрању финала. Мислим, више и није могло, јер су, ипак, Американци били прејаки за сваки тим. Успех Србија треба тражити у одличној игри у одбрани. Одбрана је одиграна на једном врхунском нивоу током читавог шампионата. А што се тиче игре у нападу за то треба захвалити Милошу Теодосићу, Богдану Богдановићу и Мирославу Рауљици. Теодосић је одиграо најзрелије и најквалитетније још од периода из 2010. године, док је Радуљица одиграо нестварно добро читав шампионат. Представљао је позитивно изненађење, барем за мене. А Богдановић је темпирао форму и тек у нокаут фази показао сав свој квалитет. Не треба сада дизати у небеса тај успех, јер тај успех треба наплатити на предстојећем Евробаскету, који је виза за Олипијске игре.
Нешто мало о предстојећем Еуробаскету. Немце предводи Новицки, Француска најваљује долазак у најјачем саставу, Шпанија ће нешто подмладити састав, али и даље ће претендовати за злато, Грчка и Турска су врло незгодни тимови са доста искусних играча, екипе се ових простора такође ће имати конкуренте саставе. Шта очекујете од наредног Еуробаскета?
-То ће бити најјачи Еуробаскет у претходних неколико деценија, наравно уколико заобиђу повреде, откази играча и све репрезентације дођу у комплетном саставу. Јесте да су Француска и Шпанија главни конкуренти за злато, али има у Европи доста репрезентација које могу да помрсе рачуне фаворитима. Не заборавимо Литванију и Русију које ће сигурно имати шта да покажу на овом првенству. Не могу они да осовоје овај шампионат, али могу да имају дан или да их крене и да избаце неке од фаворита из даље трке за злато. Што се тиче репрезентација са ових простора, ту, по мени, Хрватска има највише шанса што се тиче квалитета играча, али видели смо да су на Мундобаскету доживели то да их побеђују неке смешне репрезентације. Србија има веома јак тим. Уколико Теодосић настави овако да игра, може се Србија надати и злату, наравно ако се све добро отвори. Не би ме чудило да се у осмини финала, па можда и у четвртфиналу, нађу три репрезентације са еx-YU простора, на крају крајева – видећемо на лето.
Последњи радови
Студентски радови7. јул 2015.КАДА САН ПОСТАНЕ ЈАВА!
Интервју недеље25. јануар 2015.КАДА ИМАТЕ УРЕЂЕНУ ДРЖАВУ, ИМАТЕ И УРЕЂЕН СПОРТ
Вести из несвести5. јануар 2015.ПАРТИЗАН СЕ РЕВАНИШИРАО ЦЕДЕВИТИ
Студентски радови14. децембар 2014.СА БАСКЕТАШКИХ ТЕРЕНА У КОШАРКАШКЕ ЛЕГЕНДЕ!