Око 30% верника у Србији слави Никољдан. Уједно, то је и манастирска слава СПЦ
На трпези готово сваког трећег верника у, мада покрштеној Србији, али дубоких пагански корена, 19. децембра, у јеку шестонедељног Божићног поста, поред пржене, поховане, димљене рибе и већ легендарних тучених пасуља, пребранаца, сарми и паприка, налазе се славски колач, жито, вино и свећа. Ту, испод иконе светог Николе окачене, по правилу, у најсвечанијој просторији, дакле – трпезарији или дневној соби и увек на источном зиду. Иако су ђаконије ту да се домаћин изделија, а гости почасте, у духу православља скромност је врлина. У оквиру славског обреда вера прописује бескрвну жртву у славу Бога, у част свеца, за покој душа преминулих и за здравље и напредак оних који славе. Жртва се приноси у виду дарова – управо колача, жита и вина освећених молитвом.
Скромност је врлина којом је описан и Николај (победитељ народа: „ники“ – победа, „лаос“ – народ, верници ) Мирликијски. Иако је рођен је у граду Патари у малоазијкој области Ликији око 270. године нове ере као јединац оца Теофана и мајке Ноне, био је архиеписког у граду Миру, такође у Ликији, одкле му и име – Мирликијски. Духовни учитељ му је био стриц, такође, Николај – епископ патарски који је подигао манастир Нови Сион, а у ком се синовац замонашио. Дан када је Чудотворац умро и постао свети Никола – 6. децембар по старом, а 19. по Грегоријанском календару 343. године, дан је када хришћани славе у његову част, међу Србима популаран као Никољдан. Дан када су његове мошти пренете из Мира у Бари у Цркву светог Јована Претече 9, тј. 22. маја 1096. године, такође се слави, тачније преслављава као Млади Никола, Летњи свети Никола или Николице.
Један од разлога из којих се назива чудотворцем, а који је интимно најближи српској историји јесте прича о Стефану Дечанском. Наиме, 3 године након преношења моштију Светог Николе у Бари када су му грађани подигли храм, овај владар из, такође, свете лозе Немањића, повратио је вид у њему, а потом се вратио успешној борби и освајању престола као син краља Милутина из трећег брака. У знак захвалности, опточио је храм сребром. Свети Никола се сматра чудотворцем и зато што хришћани верују да свето миро које и данас истиче из његових моштију лечи болеснике – уз његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, а глувима се враћа чуло слуха. Сматра се заштитником деце, сиромашних, путника, трговаца, морепловаца и студената, тј. учених људи.
Древна легенда каже: У Патари је живео имућан човек са три кћери лепотице. Задеси га невоља, изгуби царску службу и сав иметак, те немаде новца за мираз и не могаде да удоми кћери. У очају одлучи да од своје куће начини блудилиште, а од кћерки блуднице. Дознавши за то, а поштујући речи јеванђељске да милостињу не треба чинити пред људима, свети Никола одлучи да му помогне тајно. Пришуњавши се једне вечери до куће кроз прозор убаци златнике умотане у платно. Када се несрећни отац пробудио пронашао је и више него довољно новца да уда прву кћер. То се поновило још два пута. У једном од крајева приче, трећи пут је светац видео да га отац чека не би ли спознао свога добротвора, те се Никола, вољан да очува тајност својих поступака, досети – попе на кров и убаци златнике кроз димњак. На отвореном огњишту су се сушиле чарапе, те су златници завршили у њима. Тако је настала и урбана легенда о Божић Бати, истина својственa западном хришћанству. Међутим, постоје тврдње да је Божић Бата био „светиња“ и у Србији до Другог светског рата, када га је под налетом комунизма и руске надмоћи заменио Дед Мороз, тј. Деда Мраз.
У народу омиљеном светом Николи посвећено је више од 600 цркава српске православне цркве, те је најчешћа српска слава и манастирска слава СПЦ.
И овог јутра 19. децембра кроз отворене кухињске прозорчиће пронеће се комшилуком мирис запршке и тек наредане роткве. Срећн Вам Никољдан! Да буде срећно и берићетно!
