Вести из несвести

Кад порастем бићу Румун

29. јануар 2014.
Jelena Petrović

Када би вас неко упитао да набројите три румунска филма, врло је вероватно да бисте се насмејали и не бисте знали одговор. Ипак, и ово вероватно нисте знали- нови талас румунског филма, све снажније запљускује обале европске кинематографије. Румуни до јуче неприметни, данас за европски филм веома значајни. Земља са двадесет милиона становника, земља у којој многи велики градови немају биоскоп, земља која осваја најпрестижније филмске награде широм света. У чему је тајна успеха земље грофа Дракуле?

„Мислим да је основна ствар када је румунска кинематографија у питању, то што су се они окренули животу око себе, и то што су њихови филмови аутентични“, каже редитељ Срдан Голубовић, и додаје, „они апсолутно сву инспирацију црпе из живота, који се дешава око њих. То је специфичност те нове генерације румунских аутора у односу на неке старије.“ Новинарка Сандра Перовић пак наглашава да су румунски филмови последњих година саставни део великих фестивала. „Велики фестивали нису имуни на социјалне, реалистичке, веома ангажоване приказе живота у савременој Румунији, који осим тематског имају и заједнички стилски именитељ. А то је минимализам у том неком преношењу живота на велико платно.“

У 2000. години Румуни нису снимили ниједан филм. Тада смо им се смејали и шалили на њихов рачун. Многи су веровали да после „нулте године“, како су и називали 2000. нема дугог живота за румунску кинематографију. Ипак, златна палма у Кану 2007. године, била је уједно и златни кључ, који је Чаушескуовој земљи отворио врата европског филма. Познаваоци филма, не споре да је помоћ пријатеља била изузетно важна. Односно да су за део румунског успеха, залужни Французи, који су им отворили своје тржиште. „Млади продуценти су одлазили у Кан са намером да схвате шта је то што недостаје светској фестивалској сцени. Онда су врло пажљиво и упорно се бавили културном дипломатијом, стицали везе, упознавали се са директорима фестивала, продуцентима. И направили су један озбиљан истраживачки подухват“, каже редитељ Саша Радојевић. Свакако да им од награда новца и не мањка. „Корист имају и у финансијском смислу. С обзиром на то да држава Румунија као и већина источноевропских земаља не даје довољну подршку својој кинематографији, па им се захваљајући том умрежавању омогућава и приступање европским филмским фондовима и снимање копродукционих пројеката“, подсећа Сандра Перовић.

И док Европу одушевљава нови румунски филм, Румуне одушевљава Холивуд. Живот у Румунији није лак, па зато и не чуди што Румуни не желе да своју свакодневицу гледају и на филмском платну. Како већ деценију скрећу пажњу на свој филм, могли би са нама да поделе рецепт за успешност. Шта од суседа можемо научити?

„Од њих можемо да научимо шта је потпуна аутентичност на филму, али и да се филм може направити са мало новца. То је пример првог филма Корнелија Порумбојуа „12:08 источно од Букурешта“, који је снимљен за само педесет хиљада евра. Дакле, није тачно да се само са много новца може направити добрар филм“, подсећа редитељ Срдан Голубовић. А новинар Сандра Перовић додаје „можемо да научимо то да треба да лобирамо за своју кинематографију, да треба да се уједначимо и тематски и стилски. И сматрам да треба сваке године, на сваком фестивалу да представници српског филма буду присутни на великим фестивалима, на тзв. филмским пијацама“, закључује Перовићева.

Ми смо некада имали црни талас, а данас док је српско филмско море неподношљиво мирно, таласи стижу са Црног мора. Мада, несумњиво је да би многи љубитељи филма, жељно ишчекивали да црни талас изнова потопи нашу земљу. У супротном, са све више затворених биоскопа, све мање нових филмова и публике, не можемо ускоро да се надамо румунском успеху. Можемо само да наставимо да се шалимо или да снимимо филм „Кад порастем, бићу Румун“.