Јуче огледало културе, данас пустош, а сутра?

Срце Чукарице све слабије куца. Више од једног века, непрекидно се чују његови откуцаји Паштровићевом улицом. Преживело је многе ударце, неретко било сламано, али опстајало. Болесно је оно већ годинама, али је волело! Подмукле ударе задавали су му они људи који срца и немају, који не воле, они који мисле да се све може купити новцем, где им уместо дамара живота, оџвањају бројке, множе добитке и приходе, али на љубав не рачунају. Ипак, захваљујући истинским заљубљеницима у коње, па и захваљући самим најплеменитијим животињама, срце Чукарице, иако пригушено и даље куца, хиподром живи!
Преко сто година, баш у ритму откуцаја симбола живота, одјекивао је топот неустрашивих галопера и елегантних касача из целе Србије, али и из региона. А данас…? Данас је рзање коња, уздахе власника, аплаузе београдске публике, заменила тишина.
Београдски хиподром на Царевој ћуприји постоји још од 1914. године. Сезона трка није одржана само у вихору рата 1944-1945. Први победник Трке града Београда, 1921. године био је Галамб.

Некад огледало културе…
Прва помисао, на најлепше обележје Чукарице, уз наравно, коње, је београдска елита која је долазила и дивила се представи у изведби галопера и касача са својим џокејима односно возачима. Даме са шеширима у пратњи својих џентлмена препуштали су се заносу најплеменитијих бића. Један од хроничара београдског хиподрома, а касније и коментатор трка Александар Миљковић, присећа се дана када је Јосип Броз Тито, посећивао најстарији спортски објекат у граду. ,,Када би Броз долазио, организовале би се најбоље трке са најквалитетнијим грлима. Тренери су се трудили да што боље припреме своје коње, док би џокеји заједно са њима остављали срце на пешчаној стази. И посетилаца би тог тркачког дана било доста више. Тако је ,,Дерби“, трку живота 1962. године, гледало више од 20 000 људи. Победио је белац Јадран II. Ех, то су били срећни дани хиподрома. Тада су се крај бисте Владислава Рибникара, симбола почасне трибине, окупљали министри, глумци, композитори, а данас долазе градски менаџери, неки приватни предузетници који би све да продају, униште“, са носталгијом прича чувени коментатор трка.
Данас одјек туге
Београдски хиподром који је некада личио на највеће хиподроме европских престоница и срце му тукло у ритму оног највећег, Тријумфалне капије у Паризу, данас прича тужну причу. Сада Царевом ћупријом уместо одјека копита, одјекује туга. Данас тужно јечи срце града Београда. Падок којим су поносно корачали вранци, дорати, алатуше, зекани, постао је пуст. Чак и храст који је у центру падока, почео је да се суши. И он жали што данас само кад-кад крај њега прође неки ждребац или омица. Пешцана стаза којом су јурили коњи, сада пропада, ћути. Трибине руиниране, неме. Нема публике да својим аплаузом поздрави победнике. Власници који су нервозно трљали руке, тренери са спремљеним планом и храбри џокеји отишли су у Мађарску, Аустрију. Покрај врата једне штале, прође неки момак носећи у руци полу-разбијену таблу на којој су се једва разазнавала слова. Писало је ,,Параграф“. ,,Параграф је победник Галопског дербија 2007. године. Тужно данас изгледа хиподром. Плаче ми се кад видим у шта се претворио мој други дом. Имам 21 годину и са непуна четири месеца ме је отац доводио да гледам коње. Много лепих успомена ме везује за ово место. Хиподром је био моје уточиште на којем сам недеље и недеље проводила са својом породицом. Овде сам зарадила свој први џепарац када је мој омиљени коњ, Седар Принц, победио у једној трци.
Најпрестижније трке за галопере су Трајал Стејкс, Дерби и Сент Леџер. Те трке имају право да трче само трогода грла. Коњ који победи у сва та три надметања, освајач је Triple kруне, а то је највеће признање које може да добије један галопер. У Србији постоји 10 освајача ове престижне награде. Последњи који је то урадио био је Picolowedingparty 2010. године.

Плач Дората
Недалеко од романтичног занесењака, зачу се тужно рзање једног Дората. Двојица људи му помажу да се придиге на слабашне ноге. ,,Ајде, драги Дорате, ајде шампионе мој“, молио је тренер свог мезимца да устане и крене опет у галоп. ,,Ето до чега доведе људски немар и небрига“, мрмљао је нервозно власник, загледајући расечену тетиву клонулог Дората.
Греда са баријере је пала на стазу за време тренинга овог трогодца и нанела му тешку повреду. Иако делују неустрашиво, коњи су изузетно нежне и осетљиве животиње. Тркачким грлима, најслабија тачка су лигаменти, тетиве. Како би се спречиле повреде, неопходно је да услови за тренирање и трке буду доведени до савршенства. Стаза мора бити уређена, стабилна заштитна ограда, подмазана старт-машина. Београдски хиподром, данас, не испуњава ниједан од тих услова. Прича суморну, тужну причу. Поглед Дората потврђује ове речи. ,,Ја не могу више устати, пешчаном стазом нећу потрчати. Од тешке стазе, ноге су моје клонуле, због рушења хиподрома очи ми утихнуле“, његове очи су говориле кроз тужно рзање.
Шта ће бити сутра…?
Неизвесна је судбина срца Чукарице. Да ли ће се чути топот галопа елегантих омица и поносних ждребаца или ће одјекивати туга? Хоће ли се вратити славни дани када су трибине биле пуне до последњег места док су се у брзини надметали неустрашиви коњи или ће остати пустош? Ово су питања на која још увек не постоји одговор.