Свануло је одавно. Последња станица. Са улице посматрају плакати Путина и Медведева. Русија? Трајао је неколико сати овај пут, али не довољно дуго да би се уопште и помислило тако нешто. Споменик руском конзулу, пуно цвећа, руско-српских застава, прозивке политичара. На згради велики графит црвене боје, са црним српским орлом и натписом „Јер одавде нема назад“ – Добро дошли у Косовску Митровицу.
Волим овај град. Како било ко може да га не воли? Једном дођеш и заљубиш се, рекао је један од путника из старог, једва покретног „Космет превоза“. Град малих улица и посебних људи. Град који је одбранио српски народ на северу Косова. Град за који више нико није сигуран којој држави припада.
Крај марта, пролеће, зеленило. Улице прекривене тек олисталим дрвећем и гомилом неправилно паркираних аутомобила. Ником не сметају. Полицију не интересују јер ни та институција више од деценије не зна ко јој је надређени. Сунчан дан у најави, ветровит. Увек је овде ветровито, чак и када су највише температуре.
Ибар је близу, река која је одувек ону бившу Митровицу раздвајала и на крају раздвојила. Онај велики, сиви мост више ни не личи на оно што је био некада. Више не спаја. Одавно је тачка раздора. Ово је место сукоба. Ово је граница.
Октобра 2011. на северној стани моста постављена је барикада. Огромна. Камена. Претрпана са још гомилом слојева земље. Не види се друга страна. Само крајеви моста и велики наноси земље. Никле су овде и свакојаке биљке. Како и не би. Заставе свуда около. Натписи „Косово је срце Србије“. И тек неколико метара удаљен од барикаде згужван, тамнозелени, војнички шатор. Стоји ту још од протеста из 2011. У њему су се те зиме грејали људи на стражама. Грејали се чекајући можда још једну једницу РОСУ.
Заобићи барикаду са једне од њених страна није велики посао за једну особу. Више људи, тешко да ће проћи. Испред је огроман празан простор, оивичен сивим крацима. Лако је уочити да овде дуго нико није прошао. Ни прошетао. Пусто. А обала Ибра? Препуна. Са две раличите стране, наравно. Са два различита света. Са бившим комшијама. Нико се и не обазире, само иду својим путем. На мосту вас примете полицајци КПС-а. Са јужне су стране. Посматрају већ дуже.
Поглед на јужну Митровицу. Покушавају да буду Европа, рећи ће свако са севера. Нове, тек изграђене зграде. Солитери. Тржни центри. Остао је исти само бивши Дом омладине. Некада давно свирали су ту највећи српски бендови. Данас да ли и ко свира, ником на северу није битно. Само док је мирно.
Недалеко од моста, са леве стране споменик у знак сећања на жртве бомбардовања Србије. Превише имена за тако мали град. Превише ратних дана за овај народ.
Чим се вратите на северни део, већ вас питају одакле долазите. Постао је тај мост и туристичка атракција. Постао је све за шта није замишљен. Остао је да чува успомене на све нападе на Србе који живе северно од Ибра. Преживео и 1999. и 2004. и 2011. Преживео ударце које целовита Митровица није могла. Запамтио све храбре људе који су дали животе зарад очувања живота на Косову.
Чује се звоно храма изнад града. Већ је подне. Требало би поћи са моста. Ту никада није сасвим безбедно.
Последњи радови
Студентски радови23. април 2014.ЈЕР ОДАВДЕ НЕ МОЖЕШ НАЗАД!
Студентски радови7. март 2014.„Само Ви и ја. Хајде да шутнемо, можда и погодимо!“