Јавност је наша брана и светло на крају тунела

Aуторка: Теодора Спасојевић

Весна Радојевић, новинарка Мреже за истраживање криминала и корупције (KРИK) и уредница портала Раскринкавање, целу своју каријеру посветила је истраживачком новинарству и борби против медијског дезинформисања. Једна је од добитница награде за истраживачко новинарство у области електронских медија коју додељују Независно удружење новинара Србије и амбасада САД у Београду. Заједно са својим колегама објавила је велики број истраживачких прича и афера којима су разјаснили везе највиших државних структура са криминалним групама и контроверзним бизнисменима, као и разне малвезације и примере корупције. Због свог рада, KРИK већ дуго трпи огромне притиске и претње, а због једне афере у коју је, како се сумња, умешан кум председника Александра Вучића, Никола Петровић, за Весну се тражи затворска казна. Ипак, каже да их ништа неће зауставити да раде свој посао.

Тренутно се води десет судских поступака против KРИK-а, а тужбе износе преко 90 милиона
динара. Да ли мислите да се тужбе подижу да бисте исправили евентуалне неистине које сте
објавили или да би вас тиме натерали да се аутоцензуришете?

Једна од најтежих ствари која може да се деси једном новинару јесте да му се догоди нека
грешка која ће значити да његова прича није тачна. Што је утицај вашег медија већи, то значи да
сте ви одговорнији за јавно изнету реч, зато што тиме можете некоме да упропастите живот.
KРИK има највише стандарде који се тичу поштовања Kодекса новинара и било би потпуно
нормално да нам неко упути деманти и да ми напишемо исправку. Иако ти је тешко, стиснеш
зубе, исправиш грешку, извиниш се и наставиш даље да радиш свој посао. У свим овим тужбама
које смо добили, то се није десило. Мени је било страшно искуство да одем на рочиште и да
браним неку своју причу, а још страшнија чињеница је да сам се навикла. Kада имате редакцију која има добре изворе, која осветљава неке ствари у вези са криминалом, везама политике са криминалним групама, наравно да држава осећа да сте им претња и охрабрује борбу против новинара. И друге колеге су на мети претњи, али ми смо изгледа само много гласни.

Kолико је важна подршка јавности у тренуцима највећих напада на редакцију?

Јавност је и наша брана и наше светло на крају тунела. После сваке бруталне медијске кампање, подршка јавности се повећа. Највише донација од грађана добијамо после кампање и после неких великих открића. Увек је више позитивних реакција и невероватна је сатисфакција када људи стану на улици да вам пруже руку, да похвале оно што радите. Ја сам убеђена да ми живимо у једној нормалној европској држави, али да имамо ту несрећу да већ годинама не умемо да казнимо политичке елите које нас вуку ка дну.

Да ли сте се некада осетили забринуто за сопствену безбедност радећи посао
истраживачког новинара?

Жеља да радите на некој причи и да данима копате по неким документима, да идете на неки
интервју с циљем да извучете бар једну информацију од саговорника и да сву своју снагу и
новинарско умеће усмерите ка томе, мени од тога нема ничег узбудљивијег. Ту нема места за страх. Kада имамо неки безбедносно-ризични састанак увек имамо организовано да неко још седи за суседним столом и имамо различите механизме дојава ако се нешто дешава. Ми се вероватно више плашимо једни за друге, него за себе.

С обзиром да у истраживачком раду често добијате информације од људи који касније у причама остају анонимни, како функционише комуницирање са анонимним изворима и како их
заштитити?

Технологија нам је омогућила да безбедно комуницирамо са изворима. То су различите врсте
софтвер програма и мејлова који су енкриптовани (закључани). Ми сви имамо обавезу да при
било којој осетљивој комуникацији упутимо људе на “Сигнал” апликацију и да на тај начин комуницирамо са њима. Наравно, увек можете да нађете начин да се с неким састанете уживо и ми смо за такве ситуације пролазили разне безбедносне тренинге, на пример шта радити у случају да вас неко прати, како да му одвучете пажњу и тако даље. С друге стране, немогуће је све сакрити зато што је држава против вас.

Окренућемо се сада Вашем раду у Раскрикавању где се бавите откривањем лажних
вести. Претходних година сте писали о томе ко су шампиони у објављању лажних вести у Србији,
а с обзиром на то да се и ова година ближи крају, да ли су се кандидати променили?

Поред свих таблоида које смо анализирали претходних година, додали смо и нови таблоид
“Објектив”. Тако да, ове године ћемо имати шест “обрачунских” листова и око 300 насловних
страна по листу. Још увек немам коначну анализу, тако да не могу да предвиђам бројке, али
увек је то “Информер”.

Kако бисте објаснили феномен толиког броја лажних вести у мејнстрим медијима и
чему и коме оне могу да послуже?

Оне служе за довођење народа у ситуацију да не верује ником ништа. Председник Вучић јако
добро зна шта су медији и која је моћ медија, уништио је много политичких сабораца који су му
стали на пут да постане оно што јесте данас, а то је урадио углавном преко медија на које је
ставио своју “шапу”. Многе ствари унутар земље можемо да средимо, само нам треба
освешћен грађанин, а председник и Српска напредна странка преко медија и заробљених
институција желе да униште грађанина зато што је он за њих највећа претња и мислим да је то циљ
свих тих медија.

Да ли јавност у Србији на било који начин “кажњава” лажи које свакодневно добија путем
мејнстрим медија?

Нису људи толико неуки да то те мере не умеју да препознају када их неко лаже. Погледајмо
само пример ових таблоида, ја их зовем “обрачунски листови”, њима никада тиражи нису били
мањи. У последње време ствар се прилично заоштрила и људи разумеју да је то све политика и не
желе да у томе учествују. Мислим да их не кажњавају, али и како их казнити када таблоиди
сигурно не зарађују од тиража који су тако мали, већ од реклама државних предузећа и од
новца који добију од локалних самоуправа.